* 03./15. јануар 1891 † 27. децембар 1938 |
Умивах се вани сред мрака –
Грубе су звијезде сјале сводом.
Ко сол на брадви звјездана зрака.
Гле, смрзава се бачва с водом.
Крачуном су закључана врата
И земља је здушно сурова.
Чишћа од истине свјежа платна
Тешко би се гдје нашла основа.
И хладне је воде све мање,
Звијезда у бачви све је мање,
Смрт чистија, биједа све слања,
Земља – праведнија и црња.
Осип Мандељштам
/Пријевод: Дубравка Ораић у Антун Шољан - Антологија модерне поезије западног круга (од Бауделаиреа до данас); Школска књига, Загреб, 1980./
Ноћу сам се умивао вани –
Сијао је свод од звијежђа груба,
Луч звјездани – ко сол на сјекири,
Мрзне бачва превршеног руба.
Капија је већ закрачуната,
И земља је с искреношћу строга,
А чистија од истине платна
Једва би се наћ основа могла.
Копни, као сол, у бачви звијезда,
И студена вода је црнија,
Смрт чистија, а слања је биједа,
Истинскија земља и страшнија.
Осип Мандељштам
Сијао је свод од звијежђа груба,
Луч звјездани – ко сол на сјекири,
Мрзне бачва превршеног руба.
Капија је већ закрачуната,
И земља је с искреношћу строга,
А чистија од истине платна
Једва би се наћ основа могла.
Копни, као сол, у бачви звијезда,
И студена вода је црнија,
Смрт чистија, а слања је биједа,
Истинскија земља и страшнија.
Осип Мандељштам
/Пријевод: Фикрет Цацан у Пјесме и есеји; Графиöки завод Хрватске, Загреб, 1989./
* * *
Неком је зима – арак и пунч плавооки,
Неком – миришљаво је са циметом вино,
Неком – наредбе слане звијезда прежестоких
Дано је да пренесе на огњиште димно.
Измета да је мало топлог кокошјега
И само мало тупе топлине овчије:
За живот све ћу дат – тако ми треба њега –
Могла би шибица сумпорна да ме згрије.
Гледај: у мојој руци само врч од глине,
И цврчање се звијезда слабог слуха косне,
Али жутило траве, пјешчане топлине,
Мораш завољети кроз длачице жалосне.
Глади ту вуну тихо и сламу полијежи,
Гладујућ као јабука у рогожини,
И разњежено страном бесмислено тежи,
Стрпљиво чекај пипајућ у празнини.
Нек пружају на снијегу уротници корак
Као оваца стадо на лом крхког леда,
Неком је зима – пелен и грк дим за конак,
А неком – оштра сол је свечаних увреда.
О, да је фењер на дугачком штапу дићи,
Па са псом ићи испод те звјездане соли,
И са пијетлом у ћупу до гатаре стићи.
А очи гризе бијели, бијели снег до боли.
Осип Мандељштам
/Пријевод: Фикрет Цацан у Пјесме и есеји; Графиöки завод Хрватске, Загреб, 1989./
1938 (хапшење) |
Нема коментара:
Постави коментар