0
* 17./29. јануар 1860   † 02./15. јул 1904
МОЈ ЖИВОТ
(Прича паланчанина)
 
   I

   „Држим вас само из поштовања према вашем уваженом оцу, иначе бисте ми одавно одлетели", рекао ми је управник. Ја сам му одговорио: „Екселенцијо, сувише ми ласкате кад мислите да умем да летим." И затим сам чуо кад рече: „Уклоните овог господина, иде ми на нерве."

   Два дана доцније мене отпустише. Тако сам, за све оно време откад ме сматрају за одраслог, на велику жалост мога оца, општинског архитекте, променио девет звања. Служио сам у разним надлештвима, и свих девет звања било је налик једно на друго као капље воде: морао сам да седим, пишем; да слушам глупе или грубе примедбе и да чекам кад ће ме отпустити.
   Отац, кад сам дошао к њему, седео је заваљен у наслоњачи, затворених очију. Његово мршаво, суво лице, сивкасто на обријаним местима (личио је на старог католичког оргуљаша), изражавало је смиреност и покорност. Не одговарајући на мој поздрав и не отварајући очи, он рече:
    — Да је моја драга жена а твоја мати жива, твој би живот за њу био извор непрекидног јада. У њеној прераној смрти ја видим божју промисао. Несрећниче, ја те молим — настави он отварајући очи — научи ме шта да чиним с тобом?

   Раније, док сам био млађи, моји родитељи и познаници знали су шта да чине са мном: једни су ми саветовали да ступим у добровољце, други у апотекаре, трећи у телеграфисте; сад, кад ми је већ прошло двадесет пет и кад су ми се на слепоочницама појавиле седе власи, и кад сам већ био и добровољац, и апотекар, и телеграфист, кад се чинило да је за мене све земаљско већ исцрпено, више ми нису саветовали, само су уздисали или вртели главом.
   — Шта ти мислиш о себи? — настави отац. — У твојим годинама млади људи имају већ обезбеђен друштвени положај, а погледај себе: пролетер, просјак, живиш на очевој грбачи!
   И као обично, поче да говори како данас млади људи пропадају, пропадају без религије, због материјализма, због уображености, да треба забранити аматерска позоришта, јер то одбија младе људе од религије и дужности.
   — Сутра ћемо поћи заједно, и ти ћеш се извинити пред управником и обећаћеш му да ћеш дужност вршити савесно — заврши он. — Ти не смеш ни дана остати без друштвеног положаја.
   — Молим вас, саслушајте ме — рекох туробно, не очекујући ништа добро од овог разговора. — То што ви називате друштвеним положајем, то је привилегија капитала и образовања. Сиромашан и нешколован свет зарађује хлеб физичким радом, и не видим зашто да ја будем изузетак.
   — Кад ти почнеш да говориш о физичком раду, онда то испада глупо и просто! — рече раздражено отац. — Разумеј, глупи човече, разумеј, празна главо, да у теби, сем грубе, физичке снаге, живи још и дух божји, свети огањ, којим се толико разликујеш од магарца или гмизавца и приближујеш божанству! Хиљадама година најбољи људи су се борили за њ. Твој прадед, генерал Полозњев, борио се код Бородина, твој деда је био песник, говорник, и представник племства, стриц ти је педагог, најзад, ја сам архитект! Сви су Полозњеви чували свети огањ само зато да га ти угасиш!
   — Треба бити праведан — рекох ја. — Милиони људи баве се физичким радом.
   — И нека се баве! Они ништа друго и не знају да раде! Физичким радом може свако да се бави, чак и највећа будала и зликовац; тај рад и јесте особина по којој се распознају роб и варварин, док је огањ додељен тек неколицини.
   Настављати даље тај разговор било је узалудно. Отац је обожавао самога себе, и за њега је било убедљиво само оно што је он говорио. Уз то, ја сам врло добро знао да се та охолост, са којом говори о напорном раду, у ствари не оснива толико на светом огњу, колико на потајном страху да ћу постати радник, и да ће о мени говорити цела варош; а што је главно, сви моји вршњаци одавно су већ свршили универзитет и били на добром путу: син шефа књиговодства Државне банке био је чиновник пете положајне групе, а ја, јединац син, нико и ништа! Настављати даље разговор било је узалудно и непријатно, али ја сам и даље седео и некако одговарао, надајући се да ће ме најзад схватити. Цело је питање било просто и јасно, тицало се само начина како да зарадим комад хлеба, али он то једноставно решење није видео, него ми је говорио, сладуњаво заокругљеним фразама, о Бородину, о светом огњу, о стрицу, заборављеном песнику, који је некад писао лоше и неискрене стихове, називајући ме грубо празном главом и глупим човеком. А како сам желео да ме схвати! И поред тога, ја сестру и оца волим, и од детињства сам имао навику да их за свашта питам, чврсту навику које једва да се могу некад отарасити; јесам ли у праву или нисам, али увек се плашим да их не ожалостим, бојим се да оцу од узрујаности не поцрвени мршави врат и да га не удари капља.
   — Да седим у загушљивој соби — проговорих — да преписујем, да се такмичим са писаћом машином, срамота је и увреда за човека мојих година. Може ли ту бити говора о светом огњу!
   — Ипак, то је умни рад — рече отац. — Али доста, да прекинемо тај разговор, и у сваком случају ја те опомињем: ако не ступиш опет у службу, него будеш следовао својим срамним склоностима, ја ћу те, а и моја кћер, лишити наше љубави. Лишићу те наследства, кунем ти се јединим богом!
   Да докажем своје чисте побуде, по којима сам се хтео управљати у свом животу, рекох савршено искрено:
   — Питање наследства није за мене важно. Ја се унапред одричем свега.
   Бог би знао зашто, наједанпут те речи увредише оца. Он сав поцрвене.
   — Не смеш тако да разговараш са мном, будало! — викну он високим, пискавим гласом: — Неваљалче! — И брзо и вешто, вичним покретом, удари ме по образу једанпут и други пут. — Почео си да се заборављаш.
   У детињству, кад ме је отац тукао, морао сам да стојим право, у ставу мирно, и да му гледам у лице. И сад, кад ме је тукао, ја сам се потпуно губио, као да се моје детињство настављало, исправљао сам се и трудио да га гледам право у очи. Мој је отац био стар и врло мршав, али, мора да су његове сухе мишице биле чврсте као каиши, јер су ме ударци јако болели.
   Измицао сам натрашке у предсобље, а он ту дохвати свој кишобран и удари ме неколико пута по глави и раменима; у тај час сестра отвори врата салона, да види каква је то ларма, али се одмах окрете уплашена и ожалошћена, не рекавши ни речи у моју заштиту.
   Моја намера да се не враћам у канцеларију, него да почнем нов, радан живот, била је непоколебљива. Требало је само да изаберем занимање, а то није било нарочито тешко, јер ми се чинило да сам врло јак, издржљив и способан за најтежи рад. Предстојао ми је једнолик раднички живот с гладовањем, смрадом, у грубој средини, и с непрестаном мишљу на зараду и свакидашњи хлеб. И — ко зна? — кад се будем враћао са рада Великом дворјанском улицом, можда ћу, не једном, позавидети инжењеру Должњикову, који живи од умнога рада, али сад сам се радовао кад сам мислио на те своје будуће недаће. Ја сам некада сањао о својој духовној активности и замишљао сам себе час као учитеља, час као лекара, час као писара, али су снови остали само снови. Ја сам имао љубави за духовне забаве, на пример, страсно сам волео позориште и књигу, али да ли сам имао способности за умни рад — не знам. У гимназији сам страховито мрзео грчки језик, тако да су ме морали извадити из четвртог разреда. Дуго су долазили инструктори и спремали ме за пети разред, затим сам служио по разним надлештвима, већи део времена не радећи ништа, и онда су ми говорили да је то умни рад; оно што сам радио на научном и службеничком пољу, није захтевало ни умног напрезања, ни талента, ни личних способности, ни творачког надахнућа: било је то механички, а такав умни рад сматрам за нижи од физичког, презирем га и не мислим ни за тренутак да постоји оправдање за нерад и безбрижан живот, јер он није ништа друго до заблуда, једна врста нерада. Вероватно да за прави умни рад ја никад нисам знао.
   Дође вече. Ми смо становали у Великој дворјанској улици — то је била главна улица у граду, и пошто није било згодног варошког парка, увече је њоме шетао наш beau monde.* Ова дивна улица донекле је замењивала парк, јер су по њој с обе стране расле тополе које су мирисале, нарочито после кише, а иза ограда и плотова надносили су се багремови, високо жбуње јоргована, дафине и јабуке. Мајски сумрак, нежно младо зеленило пуно хлада, мирис јоргована, зујање буба, тишина, врућина — како је све то ново и како необично, мада се пролеће понавља сваке године! Стајао сам пред капијом и гледао пролазнике. Са већином њих растао сам и играо се, а сад би их моје друштво могло довести у забуну, јер сам био одевен сиромашно, не по моди, а о мојим врло уским панталонама и високим незграпним чизмама говорило се да су то макароне на лађама. Осим тога, у граду сам уживао лош глас, јер нисам имао никакав друштвени положај и често сам играо билијара по јевтиним кафанама, а можда још и зато што су ме двапут, без икаквог повода с моје стране, водили у кварт.
   Преко пута, у великој кући инжењера Должњикова, неко је свирао на клавиру. Поче да пада мрак и на небу затреперише звезде. Полако, одговарајући на поздраве, прође мој отац, у старом цилиндру са широким уздигнутим ободом, под руку са сестром.
   — Погледај! — рече сестри, показујући на небо оним истим кишобраном којим ме је малопре тукао. — Погледај небо! Чак и најмање звезде су опет светови! Како је ништаван човек кад се упореди са васионом! 
   То је говорио таквим гласом као да му необично ласка и да му је врло пријатно што је ништаван. Како је то неспособан човек! На жалост, он је био једини архитект у нашем граду и, колико ја знам, за последњих петнаест до двадесет година у нашој варопи није била подигнута ниједна кућа како треба. Кад су му наручивали план, обично је прво цртао салу и салон; као што су некада институткиње могле да почну играти једино од пећи, тако се његова уметничка мисао могла развијати само од сале и салона. Поред њих би додао трпезарију, дечју собу, кабинет, везујући собе вратима, и после су оне увек испадале пролазне, и свака је имала по двоја, чак по троја сувишна врата. Мора бити да му је идеја била нејасна, до крајности спутана и куса; као да је осећао да му нешто недостаје, увек је прибегавао разним дограђивањима, везујући једно с другим, и још сад видим узана предсобља, узане ходничиће, кривудаве степенице како воде у међу-спратове, у којима можеш стајати само сагнут и у којима, уместо пода, имаш само три огромне степенице сличне клупама у амамима; кухиња је увек била испод куће, засвођена и са подом од цигала. Фасада је имала наметљив и тежак изглед, линије беживотне, бојажљиве, кров низак, спљоштен, а на дебелим, као нараслим димњацима увек су стајале лимене капице са црним и шкрипавим петловима. Не знам зашто, али све те куће које је отац саградио, нејасно су ме подсећале на његов цилиндер, и на његов мршав и избачен потиљак. Доцније се очева неспособност свидела у граду, укоренила и постала наш стил.
   Тај стил је отац унео и у сестрин живот. Да почнем од тога што ју је звао Клеопатра (а мене је прозвао Мисаил). Док је она била још дете, плашио ју је причама о звездама, старим мудрацима, нашим прецима, дуго јој је објашњавао шта је живот, шта је то дужност; и сад, кад је већ имала двадесет шест година, настављао је то исто, дозвољавао јој да иде под руку само с њим, и однекуд, мислио да ће се, раније или доцније, појавити угледан младић који ће хтети да се ожени њоме из поштовања према његовим особинама. А она је обожавала оца, плашила га се и веровала да је невероватно паметан.
   Паде сасвим мрак и улица мало-помало опусте. У кући преко пута престаде музика, врата се отворише широм и нашом улицом глатко крену тројка, звечећи меко звонцима. То су инжењер и његова кћи пошли да се провозају. Време је да се спава.
   Ја сам у кући имао своју собу, али сам становао у дворишту у једној кућици, под истим кровом са шупом, коју беху некад подигли за чување амова; у зидове су биле укуцане велике куке, а сад је она била сувишна, и у њој је отац више од тридесет година слагао своје новине, које је због нечега повезивао у полугођа и није дозвољавао да му их нико дира. Станујући овде, ређе сам излазио оцу и његовим гостима на очи, и мени се чинило да због тога што станујем овде и не одлазим сваки дан у кућу на ручак, очеве речи да сам му на врату не звуче тако увредљиво.
   Чекала ме сестра. Кришом од оца донела ми је вечеру: комадић хладне телетине и парче хлеба. У нашој се кући често понављало: „да новац воли рачун", „копејка чува рубљу" и слично, а сестра, под утицајем тих баналности, непрестано се трудила да смањи трошкове, и зато смо се лоше хранили. Она стави тањир на сто, седе на моју постељу и заплака.
   — Мисаиле — рече она — шта чиниш од нас? Она није покривала лице, сузе су јој капале на груди и на руке, била је ојађена, најзад паде на јастук и пусти сузама на вољу, тресући се целим телом и јецајући.
   — Ти си опет напустио службу ... — рече она. — То је грозно!
   — Али разумеј, сестро, разумеј ... — говорио сам, и због њенога плача обузе ме очајање.
   Као у инат, у мојој лампици нестајало је петролеја, она се димила и чилела; старе куке на зиду изгледале су још грубље, а њихове сенке су трепериле.
   — Поштеди нас! — рече сестра и устаде. — Отац је врло ојађен, а ја сам болесна, готово да излудим. Шта ће бити од тебе? — упита она плачући и пружајући ми руке. — Молим те, преклињем, молим те у име наше покојне маме: врати се у службу!
   — Не могу, Клеопатра — рекох ја, осећајући да не треба много па да попустим. — Не могу!
   — Зашто? — настави сестра. — Зашто? Ако се ниси слагао са шефом, потражи друго место. На пример, што не би ступио на железницу? Сад сам разговарала са Ањутом Благово, она ме уверава да ће те примити на железници, чак ми је обећала да ће се заузети за тебе. Тако ти бога, Мисаиле, размисли. Вазмисли, преклињем те!
   Још смо мало разговарали и ја попустих. Рекао сам да још нисам никад мислио да радим на грађењу пруге и да сам готов да пробам.
   Она се радосно осмехну кроз сузе и стеже ми руку; плакала је и даље, јер није могла да се заустави, док ја одох у кухињу по петролеј.

Антон Чехов

(Пријевод: Људмила Михаиловић)
___________________________________

* Франц.: бољи свет, елита.  

Постави коментар Blogger

 
Top