0

РАЗЛИКЕ (фрагмент)

Који додир највише волим? Па, тешко питање, има их много.

   Можда онај кад његов дугачки палац са уредно засеченим угловима нокта улегне у превој моје препоне и лагано се промешкољи у њему, а длан му обухвати горњи део моје бутине – па имам осећај да је све некако сливено у један комад, као да његова рука једноставно припада баш том месту на мом телу. Чудно, имам исти осећај кад додирује моју голу кожу, као и посредно, кроз тексас платно траперица. Или је ово друго уобразиља, сећање на непосредни додир које се активира овим другим, кроз тканину. Његов длан је димензиони сан према мом бедру. То му је записано у ДНК, у генима, или како се већ зове оно где је унапред утиснута нечија судбина.

   Кад сам већ код те разбуђујуће речи – уобразиља – можда је тренутак да седнем и размислим, резимирам ствари и поштено признам колико има уобразиље у нашем односу, колико тога ја измишљам а колико је стварно.

   Не, ипак још није тај тренутак. Задржаћу се у неком другом, мање болном.
   Тај додир о коме сам почела, волим га јер једнако успешно може да се примењује у разним позама: кад перем наше две шоље за кафу без тањирића у судоперу кухињице његовог изнајмљеног стана а он се нечујно прикраде и стане иза мене; када он седи и гледа ТВ који такође није његов него је изнајмљен заједно са станом као и намештај, а ја приђем и почнем да гледам у њега са истим интересовањем са којим он посматра збивања на екрану; или кад лежимо у кревету. Ова последња варијанта је најбоља јер најдуже траје. Некад и заспимо у том положају.

   Бојим се да опет нисам рекла целу истину. Зашто баш тај додир?

   Зато што тако сигурно не додирује ону са којом је одскора почео да излази, она има задњицу к'о брод, па је то тешко изводљиво у физичком смислу. Кад она хода улицом, асфалт се угиба под штиклама. Мада, има она својих предности, познатих и непознатих.
   Познате су да поседује свој ресторан на углу Карађорђеве и Личке, преко од аутобуске станице, и сиви металик BMW који иде уз то. Непознате сам сазнала случајно од једног старог конобара, али нећу да му кажем, да не помисли да то причам због љубоморе. Најбоље је да сам сазна. То, да је почела да ради у поменутом ресторану као куварица, да је збарила дебељушкастог средовечног власника као што се бари шаргарепа, удала се за њега и товила га шунком и јајима, прженим кромпирићима на масти коју је пре тога користила више пута и масним шницлама, речју, свим што је могло да утиче на његов високи крвни притисак и холестерол. Резултат је био видљив за мање од годину дана. Може се видети и данас на Орловачи. Мислим на гробље, не на петљу.
   Њена највећа предност у односу на друге жене је неисцрпна, увек може да је кешира према потреби: то је таленат за камелеонизам. Знам о чему говорим јер студирам биологију. Код животињских врста камелеонизам је својство које се испољава кад им је угрожен живот, а немају потребне одбрамбене способности. Дакле, ниже врсте у том случају не угрожавају другог, само спасавају себе. Како је код homo sapiensa – о томе теорија нерадо говори, али пракса је видљива на сваком кораку. Предочавам је као да је овог тренутка пред мојим очима: јастучасти образи, као у лутке на надувавање испуњене ваздухом, подрхтавају притиснути грчем „наивног“ осмеха, док накарминисане усне понављају увек исти рефрен:

   Да, драги. Биће како ти кажеш, of course.


   Одмах сам могла живо да замислим и све остало што ми је испричао тај конобар који је добио отказ код ње само зато што је стар и непривлачан гостима ресторана, па сад повремено ради у студентској мензи као испомоћ. Видео човек да данима не могу ни да оњушим храну, увек ми остане пун тањир, па пришао да ме пита што не једем. И тако, реч по реч, ја дођох до информација из прве руке.

   Али није ми нимало лакше због тога. Слуђује ме питање да ли ја уопште имам право да се љутим. С обзиром на то да моју имовину чини: два пара траперица, једне дугачке за лоше време и друге до колена за сунчано, патике, јакна, веш, чарапе и неколико дуксева – толико сам стрпала у руксак јесенас, кад сам дошла у Београд јер су ми почела предавања на другој години – можда и немам право.

* * *

   Ноћу ми је најтеже. Онда збрајам. Предности и недостатке. Кад сам у таквом стању није ми ни до чега и лепо му кажем да је средина кревета граница коју не сме да пређе. Он то поштује, не могу да се жалим. Иако је кревет узан и имамо само један јастук, мислим, један нормалан, велики, и неколико малих украсних, плишаних јастучића из кинеске продавнице, које ставимо са стране, њему је добро и увек заспи пре мене.
   Нећу сад да кажем како ни онај велики јастук није наш, него да ме мучи то што не знам шта се дешава у тој глави на туђем јастуку. И шта уопште значи „туђе“?
   а. Туђи јастук. – No problem, једног дана ћемо имати наш. И јастук и кревет и стан и све остало.
   б. Туђа ствар. – То ме не интересује. Ни он ни ја се не мешамо у туђе ствари.
   в. Туђи човек. – Ха, шта сад, мајсторе? Не знам шта сад, али знам да је његова мајка употребила ту реч. Знам. Иако је била са друге стране жице па нисам могла да чујем њене речи него само његове, ипак знам. На први поглед чинило се да долазе из даљине његовог села под Копаоником, али по стезању желуца осетила сам да стижу из онога што је мој ноно из Омиша звао дубоки зденац прошлости који је бија пресушија једно дуго вриме, како и триба, ама...

Нада Душанић
/Преузето из ИНФЛУЕНЦА – приче о додирима/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Градска библиотека "Карло Бијелицки" Сомбор, 2014.

Постави коментар Blogger

 
Top