 |
За мајку Радојку
Стихови ми нестали
У вртлогу вјетрова и киша
У самртном болу лептира
И птица —
Из уста истиснути
И кроз зубе процијеђени
Одстајали и охлађени
Од сваког задовољства
И пожуде
Сасјечени у коријену
И искасапљени
Као стољетни храстови
Иза којих су остали пањеви
И окресане гране
Безживотне и без душе
Ти моји стихови у избјегу —
Претворили се у крхотине
И жртвовани
Као слављеничке чаше
Ријечи и риме неповезане
Усахле као празне дојке
И не хране
Ја их не пјевам више —
Стојим пред тишином
Као некад пред тобом мајко
И плачем
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар