0

Сајферт

сећање
прхне као птица
одлепивши се од стрехе

небо детињства
посејано звездама
које богиње нижу у огрлице
могле су и пољубац да измаме
ако их обесиш вољеној око врата
једну од огрлица дохватих и ја

приземље ли
ратници појуре вољеној у руке
мада узалуд перу им лица пољупцима
који одишу на Париз

никад више
никад више
викнуо си
али те небо није чуло
смрт је тишином одговарала

иако одавно мртав
низ образе твоје сливаху се сузе
некада
љубав их је изазивала несрећна

док се пред огледалом
улепшавала стварност
опет вичем рату
никад више

узалуд речи
не зашкрипи песак
на Жофинском купалишту

Горан Ранчић


Постави коментар Blogger

 
Top