 |
неко у чичку, зови, храни за вресак,
а мене нигде — ни речни песак —
неизброј оканаца Божијих — не леска
одраз мој из оних божанских вода; без блеска
зрно је моје; неко на друму, неко крај друма
на крајпуташу; ал' мене нигде — пречанска чума
позобала је мој мрвичак —
азбуковаче љуту бобу —
прошао нисам потоњу пробу;
неко над Уном — о врату драгани врби,
неко у Дрини, Сави ...
у рибљем царству; ал' мојој глави
белега нигде; неко у ћилибару севера,
под мразом маслачка,
само семенци мојој ни трага, трачка;
неко у молитви, клетви, причи, песми,
на зидном цртежу, витражу, фресци;
под каменом граничним незнан неко
осматра оцвалу домају, и Тамо Преко;
ал' мене нигде, на тачки никојој, црној коти;
очи моје — с којим сунцем зађоше, ко их попи;
неко у Слово, Листак, Либар,
ал' мене нигде, никад, нигдар...
Анђелко Анушић
/Преузето из Документационо информативни центар ВЕРИТАС; Билтен, бр. 42, август 2002./
 |
«Банија је, као и цела Српска Крајина, и све наше Крајине расуте по свету, мој завичај у језику. А од моје родне куће у Градини, на Сувој Међи, нема одавно ни трага, ни пухорне прашчице, као ни од многих других који деле прогнаничку судбину. Неки, немачки педантни људи постарали су се добро за то. Али, срећом у несрећи, завичај се одавно преселио у моје књиге. Идем тамо, путујем свакога дана и ноћи, из ретка у редак, речи у реч, у завичајне даљине, и враћам му се све ближи са даровима којима ме задужио, духовно све богатији.»
 |
«Милован Данојлић изрекао је, односно испевао дубоку онтолошку закономерност човековог кретања и странствовања стихом "увек се од некога и нечега бежати мора", ако сам, по сећању, тачно цитирао. Управо у том знамену био је и мој "одлазак" из града одакле су моји сународници ређе и веома ретко "одлазили" (...) Суштински поимано, човек, заправо, нигде и никуда не одлази (уколико својом вољом то чини) - него само мења адресе. Права путовања и одласци су они према унутра, према себи, који су, парадоксално, и најкраћи и најдужи и најтежи.»
/Цитати преузети из интервјуа за "Независне новине", 16. 03. 2015./
 |
Нема коментара:
Постави коментар