 |
Тонем као секира, као олово,
као прећутана мисао,
без снаге да руке подигнем,
без жеље да погледам да ли и сенка тоне.
Све је у мени отежало као конопља у мочилу,
као плуг у смоници који за пањ запиње,
као јаук међ длановима у минуту тишине.
Без мисли, без речи, без страха
и без олакшице,
без ичега што је било
или ће тек да буде,
без потребе да урежем у рабош,
позовем људе да се опростимо,
( Које људе?)
тестамент још једном препишем,
исправим правопис и ставим тачку на крају.
Добро је,
динамика могућег је испоштована,
око сопственог врата чворим гладан загрљај.
Каменим се у свеопштем ћутању.
Нада Петровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар