0


ОГРОМНО ДРВО, УСАМЉЕНО У РАВНИЦИ 

Пробудих се ваљда у свитање следећег дана, или можда неколико дана после тога, с телом пуним рана, сред лешева које су кљувале птице. Видех да поред мене седи неки странац, одевен као Скит, и да ме посматра с извесном радозналошћу. Затражих од њега воде и пожелех да овде умрем али ме он, не одговарајући ми иједном речју, подигне и пребаци преко седла свог коња, те тако путовасмо добар део дана. Скит се заустави кад угледа неко огромно дрво, усамљено у равници, под којим је текао мутни поток или нека плитка река.

Зароних главу у поток у који ме баци, пио сам као животиња, а потом дуго лежах у црној води, видећи како се око мене лагано шири крвава мрља... Незнанац је ишчезао, због тога осетих олакшање. Са њим нестадоше мој оклоп, шлем и кратки мач. Устадох пре него што сунце зађе, увих се у свој поцепани црвени огртач и тако дрхтах читаве ноћи, не могавши да заспим...

Наредних дана живео сам као дивља звер у пољу, хранећи се оним што сам могао да нађем, птичјим јајима и семењем, и склањајући се од људи. Беше помало чудно што су ми ране тако брзо зацелиле; у безнадежном стању у коме сам се налазио, нисам томе придавао никакву пажњу.

Али недуго затим оклизнух се и стрмоглавих низ стену, и устадох као да се ништа није догодило. Помислих како би било боље да сам умро, јер би се тако свршиле моје патње.

Случај је хтео да то буде недалеко од оног истог дрвета и оне исте реке у којој, за један час, са запрепашћењем угледах своје лице.

Беше то, на моје огромно чуђење, лице барем добрих десет година млађе али некако чудновато промењено, без седина у коси и бради, и мене обузе страшна слутња; сетих се оног што је говорио маг о води бесмртности и оним што су је безуспешно тражили. Помислих на све изворе које сам окусио откако смо напустили Свету капију и сетих се вечери кад сам први пут отпио воду из овог потока чије је дно прекривао црни песак. На дну потока угледах један златни грумен. Засекох ножем подлактицу и почех да се смејем као лудак кад из дубоке посекотине не потече ниједна кап крви...

Борис Над

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top