0
* 09. март 1883  † 25. август 1957
Пролећни сонет

              За Елизабет Васиљевић


Сви градови, села и врхови горе
смеју се на сунце пролећно у сјају.
Ведра је обала у мом родном крају.
Препуни су песме ливаде и море.

Ту ме пусте жеље самотнога море
неискусну душу дахом теби дају;
уморан се враћам у своју одају
увече, забринут због сутрашње зоре.

И седам овде на белу постељину,
и мислим на доба што већ прође мени,
на љубав што ме млави и будуће дане.

И ако мајчин глас зачујем у сени
како се драг приближава и нестане,
често сузом блажим болове да мину.

Умберто Саба 

/Пријевод: Бојан Белић; преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, број 1218-1219, Београд, октобар-новембар 2013./

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top