 |
| * 09. март 1883 † 25. август 1957 |
За Елизабет Васиљевић
Сви градови, села и врхови горе
смеју се на сунце пролећно у сјају.
Ведра је обала у мом родном крају.
Препуни су песме ливаде и море.
Ту ме пусте жеље самотнога море
неискусну душу дахом теби дају;
уморан се враћам у своју одају
увече, забринут због сутрашње зоре.
И седам овде на белу постељину,
и мислим на доба што већ прође мени,
на љубав што ме млави и будуће дане.
И ако мајчин глас зачујем у сени
како се драг приближава и нестане,
често сузом блажим болове да мину.
Умберто Саба
/Пријевод: Бојан Белић; преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, број 1218-1219, Београд, октобар-новембар 2013./
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар