0

МОЈ ДРУГ ПЕРУН ПЕРУНОВИЋ (фрагмент)

        Кад сам био у Београду на матури, 1908-ме године, у доба анексионе кризе (Аустрија анектирала Босну и Херцеговину) изненада се, опет у моме животу, опет, обрео Пера Перуновић: долетео је из своје шабачке учитељске школе; подигао се на споменик Кнеза Михаила, испред Позоришта, и целој оној нашој узрујаној гунгули стао да гуди уз гусле, о старом Вујадину: па како се ломе кости јуначке, и које се све муке морају подносити. Тако песма каже: а песма, само песма - зна. Зна. Ко је од нас - знао? Били смо ђаци. А Пера је знао - јер је песма у њему знала. Она је била старија од свију нас.
         Мало је који од те огромне масе Београђана уопште чуо гусле, до тада. О њима се знало, али ко их је и где слушао? Стари Вујадин Петра Перуновића подејствовао је језовито и узрујано на сву ту масу. Она је осетила присни додир са својом древном и неумитном песничком прошлошћу, која је, правом власника, затражила: да је признамо за нашу једину и неумитну историјску прошлост. Пера је, у том тренутку, остварио неки прастари електрички спој. Он нас је њему подвео, а певао је под утицајем онога момента, мислећи: да и нема шта друго да се каже. Говорници су наши, у тај мах, говорили модернијим, разумљивијим језиком - па ипак говорили су исто: „Доле Аустрија“. И Пера је, ето, био један од оних који нас је у Београду пробудио - ако је икога требало будити. Није требало. Сви смо ми знали своју дужност, своју улогу, своје призвање: „Слобода или смрт“. Све је то било сасвим просто, као нека прастара таблица множења - као и да нису постојале и све оне друге, безбројне шарене и празне речи, у речнику људском. Сви смо ми, и у тим Периним гуслама, као и у много другом чему, осетили: да смо у прастарој нераскидној вези са прошлошћу. Српски народ, својом песничком, епском традицијом, тако је однеговао памћење у мозгу, у срцу, својих припадника да су сви Срби неодољиво били начисто, у сваком тренутку и пресеку свога живота, чији су: припадају историји, припадају једном древном племену које има, чим се прилика пружи, да посвршава своје прекинуте, помућене рачуне, на овој земљи. Тако је само епопеја оно што народу даје праву старост, одговорну старост. Тако је српски народ, у тај мах, био старији од свих оних народа који су своју историју заборавили, или је слабо памтили, или прежалили - од народа чије су историјске ране зарасле тврдим и неосетљивим ожиљцима. Наше историјске ране стално су крвавиле. Са прошлошћу били смо у непрекидној вези, као бистра планинска вода из горска врела са тајанственим понорним дубинама испод земље. Није ту требало никада преносити се из једне стварности - модерне и културне - у неку стварност тајанствену и недокучну. Веза је постојала: нераскидна и неисцелна. Ми смо, и кроз гусле, кроз изговорене речи епопеје, добијали и добили о тој недовршеној прошлости неумитни глас (као из неког делфског пророчишта): то и јесте онај чудесни жубор подземних вода свачије праве књижевности. Ја га осећам чак и у Фокнеру, и те како у Фокнеру: ту само време жубори.
          Када је, у нашем рату за ослобођење и уједињење Југословена испод туђинског јарма, Петар Перуновић кренуо, са гуслама, међу наше исељенике, у Америку - он је и њима гудио прастаре песме о патњи, о подвигу - и они су пошли за његовим гласом, преко океана, у стари крај, на солунски фронт, где су и надмашили, својим јунаштвом, све оне зрачне витезе које је суморно искитио вековни десетерац. Јунаштво је њихово, тог новог Кадмовог нараштаја, било без много речи: као да су својим подвигом доказивали једну очигледну теорему, из већ једаред и за сва времена исклесаног стиха, који садржи српско вековно искуство: како Србин гине, и за шта гине. За слободу!
          Сви су ти наши „Американци“ осетили и од новог живота младе свеже Америке, која не трује крв својих народа никаквим старим кавгама, осветама, ни заносима неумирене, неутишане, неосвећене прошлости. Али су сви ти наши „Американци“ били свесни свога, пре много векова утврђеног задатка, који уопште и не треба доказивати. Те би „Американце“ довео, преко океана, и други који апостол или речити пропагандиста. Али можда не у толиком броју, и не тако лако као Перун.
        На позив најбољега гуслара свога народа, они су пошли нагонски, без премишљања: ту уопште није требало правити логичке закључке, ни дугачке анализе, није требало стављати мисао у погон. Глас гуслара био је глас вазда живе, вазда будне прошлости. Дошло их је преко десет хиљада. Колају легенде да их је било и више. Дошли су они, са развијеним вихорним заставама, да приложе животе за најстарији, најживљи и најнеискоренљивији идеал свога древнога рода. Десет хиљада Грка, вођено слатко-речивим Ксенофоном, у безмерним маршевима, избило је из тамних пустара Азије, на вечну плаву грчку пучину, и завикало: „Море!“ Десет хиљада америчких Срба, вођено гусларем, Перуном, вођено дрхтавим трошним звуцима његових прастарих струна од коњске длаке, избило је на океан, у заносу: да се што пре пребаце на поприште, где се био бој за коначну слободу. Сличност је у многоме чему, а и разлика, исто тако; личност, пак, вођâ, и у једној и у другој Анабази, битна је за разумевање два различита народа, који су, нада све, поштовали живу реч и њене моћне, опојне и узбудљиве акценте. Јер, српској певачкој епопеји нема равне у епопејама других европских народа: српска је певана епопеја тако велика да је српски народ, током читаве своје историје, само једино и жудео: да добаци, жртвом и подвигом, већ опеване своје јунаке. Песнички је образац уобличавао вековима све животе српске: колико их је игде судбина разбацала; а и оне који би тек имали доћи.
          После овога свога великога Ксенофонтскога подвига који није описан, на жалост! - гуслар Перун се борио опет на фронту са својим доведеним Американцима. Био је рањен, у више махова, и када се год нашло затишја и згоде, певао је војницима на фронту о старим гласовитим херојима. Био је радо слушан. Зачудо, мало је певао о живима, као да није ни приметио да наши живи надмашују мртве. Мртви су били изразитији од живих - по нечем свом надолазећем из вечности: добили су, из скривница вечности, величанствено обличје прохујале прошлости, која се не да сахранити, коју нико никад није могао покопати.

Станислав Винавер

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top