0
ISBN: 978-86-80653-06-8
ЗЕНИТИ ПОЕТИКЕ ПАУНА ПЕТРОНИЈЕВИЋА (фрагмент)

3

       Гледам Паунову фотографију: овај поглед, ово лице, чело, став: ову загледаност у изворе и поноре и узвире, ову тугу, ову недоумицу: ову радозналост и овај мир и овај немир, утихнут, а велики: даљину која му је пред очима гледам, чекања, наде: ову озареност од отворених путева која му не дâ да потоне, ову сабраност и разуђеност чела према далеким световима… мисао која га води и носи и чува… свет који види из себе… Ову искошеност, овај покрет, крајњем свемиру управљен. Ову превремену сазрелост. Ово мирење са судбином… А шта друго и може да буде у овоме вечноме свету вечних уздисаја и вечних издисаја? Вечних долазака и одлазака, у вечности. Вечних даљина. До мирења са судбином…

       Слушам песму.

       Можда на крају све мора и да вене
       јер ништа није вечно у овом хаосу вриска.
       Можда ће неко, некада наћи мене
       у некој луци бола, на неком длану отиска.
              „Можда“, 37.


       Да знаш и ти да вечито трајем
       у јаблану витом, покрај реке,
       сунце чувам овим добрим крајем
       за све сеје блиске и далеке.
              „Порука у предвечерје“, 58.

   Слушам Дисову песму „Можда спава“, велику мелодију људску.

       Можда спава са очима изнад сваког зла.
       Изван ствари, илузија, изван живота,
       И с њом спава, невиђена, њена лепота;
       Можда живи и доћи ће после овог сна.
       Можда спава са очима изван сваког зла.
              „Можда спава“, Владислав Петковић Дис

       И опет „Брезу“ слушам, песму завичајну велику. Тај поновљени пети стих и у једној и у другој песми! Две велике станице и границе и узданице наших живота. Наизменично и заједно их слушам са поруком из предвечерја, па се враћам на рукопис Петронијевићев, на вез ручни његов.


       А у рукопису као бескрај у бескрају све је, не тренутак, иако јесте. Иако јесу тренуци. У „хаосу вриска“, а врисак танан и суптилан и снажан, јак. И као да и из њега, рукописа, бије сјај посве посебних умâ и надумâ, путâ и надпутâ песникових, опчињеност природом, животом, светом, даљинама, необузданост варљиво докучивог и варљиво податног, светлост духа заталасаног па спутаног живота, сунце песникове душе, и вапај, вапаји, до неба, и преко неба, и смиреност, смиреност, смиреност. И бије младост, младост, младост.


       И све што је у рукопису, у песми је, и све што је у песми, у рукопису је. И жеља песникова, човекова, велика, да загрли цео свет ако свет није стигао њега колико је могао, али и од лепоте у себи, и од лепоте света, и због лепоте света.

         И дође ми да пољубим једним пољупцем
         све што се рађа, и живи под овим топлим сунцем.
                „Пољубац“, 99.


     Паунове песме немају строгу и често суштински варљиву геометрију строфе, стиха, риме, ритма, мелодије. Ако их има, ако се објаве, и као отисци и као трагови, саставак су вечне линије Човековог Непресушног Тумарања на Путевима Духа и Душе Тла и Универзума. Све је у овој поезији самосвојно и универзално и велико и када то није до краја. И не чита се лако, и не одједном. Дубинска је ово поетика и филозофија претрајавања, живота. Широк ход по меридијанима универзумским. Каткада светао, каткада у олуји, као живот што јесте, али вечно исти, вечни ход.

ISBN: 978-86-7960-122-3
       Читајући Пауна Петронијевића, јесам наилазила на отиске и трагове Јована Јовановића Змаја, Војислава Илића, Алексе Шантића, Јована Дучића, Владислава Петковића Диса, Десанке Максимовић, Рабиндраната Тагореа, народног певања, на још дамара – Достојевског, нпр., Црњанског – (или су то танчуљци уобразиље моје били, читаочеви), али, као што и живот је из отисака и трагова и јединствених и јединих путева, тако је и са делом људским и духа и руку. Када се што рађа, не угледа се на већ рођено, и када то хоће, него бива собом и из себе. И све живо (и неживо), и умножено и јединично, личи једно на друго, и све је заједно једно: Целина. Целина од Целина. Један Крој у Једноме Кроју. А опет – све је само тô: што Јесте: Једно. Паун Петронијевић је самосвојан и свеопшти песник живота. Универзални мислилац и поета. Српски бард у лирској филозофији.

       „Ништа није вечно у овом хаосу вриска“, заиста, сем рађања и умирања. Сем вечности. Духа вечнога. Паун Петронијевић је из Сржи Његове певао, из Хаоса Вриска. Отуда снага његовој песми. Зрелост зрелог песника.

         Шта бих све дао да тога било није, и било није,
         свих покиданих нарциса у нашим рукама хтења,
         шта бих све дао, ах, не знам како ми је,
         безмерна, жељо живота, у чежњи вољења…
                „Песма без наслова“, 15.

        Ипак, ипак. Паун Петронијевић је млад човек. Младости никада довољно среће, па ни песми младој довољно песме, коликогод да је овде има, а има је. И никада нећемо знати, коликогод да је песме у песми његовој, коликогод да је срца у срцу, колико је срце младо његово чезнуло и очекивало и боловало у песми својој, колико је песма његова тражила још песме, још наде, још светлости. Колико су заједно дрхтали у срцу и у песми срце и песма. То сам Бог зна. И Он је, Паун, знао. Врисак неба за сунцем.

         Ту је престала песма и птица плаче на гнезду,
         около пустог поља вранац вришти и јури.
        Видиш ли сјај преко неба и тражиш погледом звезду,
         која ломљаву жели и крајњем свемиру жури?…

         Ту су препуне груди, опипај, осетићеш колико боли
         и вене цвеће у башти и нема киша да кане.
         Јој! Врисне небо за сунцем, осећаш колико воли
         и ноћ упорно дави и нема да сване.
                5. децембар 1958. године Рибашевина
                „Песма је само за тебе“, 59.

        Када гледам датуме на крају песама, и временске међе Пауновог живота, и када се враћам на песме и понеке њихове заковитланости и усхитрелости у висине, питања се изнова и изнова јављају, нижу – од питања зрелости песме и песника, до питања патњи и издржљивости људске, и питања живота, и изванземаљског. Паун Петронијевић се уздигао до Орфеја свога језика и тла, и Орфеја космичке вечне свеукупности, заиста.

      Рибашевина код Ужица хитнула је у крајњи свемир Пауна Петронијевића, да нам се отуда врати са сазвежђем високе поетике, пре него што сасвим оде од нас, пре него што се сасвим вине у дубине бескраја.

         Хвала Пауну Петронијевићу за дар пространстава и висина. За све боје и све звукове и све просторе и сва збића у језику њихова.

         Хвала песнику Милијану Деспотовићу, који је видео тај дар, па нам га открива својом брижном руком, сређујући Паунову заоставштину у више томова добро увезаних књига. Само песник то може.

Постави коментар Blogger

 
Top