 |
Тек после неколико кругова
које обиђох, нађох се у центру.
Ко би се надао да ћу у средишту
стати на тачку. Шта да чиним
кад осетим нестабилност?!
Раширим руке, спремна на
манипулације. Помислим, нагазићу
твоју ногу ако ми се исувише
приближиш. Пришао, а опет прошао.
Речи заборавила. Као и у свакој тишини,
од сумњичавих речи остао ехо.
Однекуд, само светлост преживела.
Татјана Дан Ракић
 |
Нема коментара:
Постави коментар