субота, 21. новембар 2015.

Николај Берђајев: О ФАНАТИЗМУ, ОРТОДОКСИЈИ И ИСТИНИ (фрагмент)


«За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте "добар" човек. Уверен сам да је исто тако "добар" човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем.
 

Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализацију идеје значи постати фанатиком крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјаилзма.
 

Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост "идејом" која је стављена изнад човека. Али све ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом судбином. Човек је слика и прилика Божја. Сваки систем идеја плод је људске мисли или бесмисла. Човек се не спасава нити пропада стога што се придржава неког система идеја. Једина права јерес јесте јерес живота. Разобличитељи и прогонитељи јереси управо су и били јеретици живота, јеретици у односу према живом човеку, према милосрђу и љубави. Сви инквизитори су били јеретици живота, били су издајници животне догме о човеку. Кирил Александријски био је већи јеретик живота од јеретика које је разобличавао. Иза разобличавања јеретика увек се крије грешна похота власти, воља за моћ. Патолошка опседнутост идејом спасења и пропасти, од које се треба лечити, може се пренети и на социјалну сферу. Тада ова панична идеја рађа револуционарни фанатизам и ствара политичке инквизиторске установе. Нетолерантност и инквизиција правдају се претећом социјалном пропашћу. Стога московски процеси комунистима веома подсећају на суђење вештицама. У оба случаја окривљени признају да су имали злочиначке односе са ђаволом.
 

Човекова психика се мало мења. У суштини фанатизам увек има социјални карактер. Човек не може бити фанатик ако је стављен пред Бога, он постаје фанатик само онда када је стављен пред друге људе. Фанатик увек има потребу за непријатељем, он увек мора некога да кажњава. Ортодоксне догматске формуле оформљене су не из односа према Богу већ из односа према другим људима, стога што су се појавила јеретичка мњења. Фанатизам увек означава друштвену принуду. Или може да поприми форме самоспаљивања, као на пример, код екстремних праваца руског раскола, али и у том случају он такође значи друштвену принуду са обрнутим знаком. Фанатизам екстремне ортодоксије у религији има секташки карактер. Осећање задовољства због припадности кругу изабраних јесте секташко осећање. Фанатизам подстиче вољу и организује је за борбу, за наношење и подношење мука. И код најосећајнијег, најкроткијег фанатика који себе сматра човекољупцем, који се брине за спас душа и друштва, постоји елеменант садизма. Фанатизам је увек повезан са мучењем. Идеолошки фанатизам је увек ортодоксна помама.

Категорија ортодоксије, која је противстављена јереси, примењује се данас на типове мишљења које немају ничега заједничког са религијом, нпр. на марксизам, али је она религијског порекла. Премда је поменута категорија религијског порекла, она је ипак друштвена појава и означава доминацију колектива над личношћу. Ортодоксија је умствена организација колектива и означава екстериоризацију свести и савести. Ортодоксија утемељује себе у супротстављеној јереси. Јеретик је човек који не мисли у сагласју са умном организацијом колектива. Људи који себе првенствено сматрају ортодоксним и који разобличавају јеретике, тј. оне који другачије мисле, воле да говоре како они бране истину и истину стављају изнад слободе. То је највећа заблуда и самообмана ортодоксних. Патос ортодоксије, којим се храни фанатизам, нема ничега заједничког са патосом истине и управо му је супротан. Ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, ортодоксни су сами преплашени и плаше друге. Истина пак не зна за страх. Управо су бранитељи ортодоксије највише изопачавали истину и бојали је се. Чувари религијске ортодоксије изопачавали су историју. Чувари марксистичке или расистичке ортодоксије такође искривљују историју. Ови људи увек стварају злонамерне легенде о непријатељској сили.
 

Истина се замењује корисношћу, интересима организованог поретка. Човек који је фанатизован неком једино-спасавајућом идејом, није у стању да трага за истином. Тражење истине претпоставља слободу. Нема истине изван слободе, истина се даје само слободом. Изван слободе постоји само корист а не истина, само интереси власти. Фанатик било које ортодоксије тражи само власт а не истину. Истина није дата готова и не прима се пасивно од стране човека, она је бесконачни задатак. Истина не пада на човека одозго као нека ствар. И истине откровења не треба схватити наивно реалистички. Истина је такође пут и живот, духовни живот човека. Духовни живот јесте слобода и он не постоји изван слободе. Фанатици ортодоксије у суштини не познају истину, јер не познају слободу, не познају духовни живот. Фанатици ортодоксије сматрају да су они кротки јер су послушни црквеној истини и оптужују друге због охолости. Но то је страшна заблуда и самообмана. У реду, нека се у цркви састоји пуноћа истине. 

Али зашто ортодокс уображава да управо он поседује ту истину цркве, да је управо он познаје. Зашто је управо њему дат тај дар дефинитивног разлучивања црквене истине од јереси, зашто је управо он њен изабраник. Управо је то охолост и умишљеност и не постоји охолијих и умишљенијих људи од бранитеља ортодоксије. Они себе поистовећују са црквеном истином. Постоји ортодоксна црквена истина. Али, гле чуда, можда је ти, фанатиче ортодоксије, не познајеш, ти познајеш само њено иверје због своје ограничености, окамењености срца, безосећајности, своје привржености форми и закону, помањкања даровитости и добростивости. Човек који је довео себе до фанатичне опседнутости никада и не претпоставља такву могућност код себе. Он је, разуме се, спреман да призна да је грешник, али никада неће признати да се налази у заблуди, у самообмани и умишљености. Отуда сматра могућим, и поред све своје грешности, да може да кињи и прогони друге. Фанатик сматра себе верником. Али можда његова вера не стоји ни у каквом односу према истини. Истина је пре свега излажење из себе, фанатик пак не може да изађе из себе. Он излази из себе само у злоби против других али то није излажење ка другима и другоме. Фанатик је егоцентрик. Фанатикова вера, његова несебична и некористољубива преданост идеји, нимало му не помаже да превлада егоцентризам. 

Фанатикова аскеза а фанатици су често аскете уопште није у стању да надвлада заокупљеност собом, уопште није у стању да га врати реалности. Фанатик било које ортодоксије поистовећује своју идеју, своју истину са собом. Он и јесте та идеја, та истина. Ортодоксија то је он. На крају крајева, то се увек показује као једини критеријум ортодоксије. Фанатик ортодоксије може да буде екстремни приврженик принципа ауторитета. Али он увек неприметно поистовећује ауторитет са собом и никаквом ауторитету који је у несагласју са њим неће се подчинити. Склоност ауторитету у наше доба има управо такав карактер.»

Николај Берђајев
/Први пут објављено у часопису РУССКИЕ ЗАПИСКИ, књ. 1; Париз, 1937. Прештампано у часопису ФИЛОСОФСКИЕ НАУКИ, бр. 8, стр. 121-128; Москва, 1991. — Са руског превео Добрило Аранитовић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: