 |
Наши животи су као
поподнева у дворишту иза куће,
као фотографије
које жуте негде другде,
у нечијем туђем албуму,
Потајно, јануарски јужни ветрови
Раздвајају се лако кроз црне гране воћних стабала.
Шта је то што никад нисмо морали да кажемо?
Ко може сада да се сети —
Нешто о злоделима у свету
Нешто о начину на који смо их стресали као кишу
на отвореном пољу,
убеђени да муња неће севнути.
Држимо за руку кајање, напред левим стопалом, сада
десним стопалом.
Дајемо ђаволу за право.
Корачамо горе-доле земљом,
носимо месо у сопственим зубима.
Кад умиремо, умиремо. И ветар односи отиске наших
стопала.
Чарлс Рајт
/Пријевод са енглеског Марија Ракић/
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар