 |
3.
све чешће ме дозива
небо завичајно
док ме јуре
пашчад уклета
жељна крви
и црне освете
 |
њиве су моје
одавно незаоране
ране се моје
још по њима шећу
тражећи очев глас
и песму девојачку
песму плаветну
благу
лепршаву
 |
нејаке су моје речи
да тугу искажу
немоћне су
да ме на златна поља
врате
да ме крај реке
омаме
да ме јутром ојутре
и поново
у песму претворе
Живко Аврамовић
/Преузето из ТРАГ, Часопис за књижевност, уметност и културу; година VII, књига VII, свеска XXVII; Врбас, септембар 2011./
 |
Фотографисао Перо Васлић: Мотиви из Доњих Церана
Нема коментара:
Постави коментар