 |
А. С. Ф.
Под старост све, ко сви што реше,
Живим на свог сећања дну.
Некад нас — тамо — двоје беше,
Но не на јави — већ у сну.
Гле, бледи су јесењи венци,
Сећање нешто шапће све...
Али, зар се верује сенци
Кроз младићке што сину сне?
Све ли то би, или ја сањах?
Кад старе ране прођу те,
Дуго ме држе она стања
Када машта у маглу гре.
Глупе ми бајке нису по мери,
Болан сам, сед, старости роб.
Нека други пронађе двери,
Која ми моја не даде коб.
29. септембра 1902.
Александар Блок
 |
Нема коментара:
Постави коментар