 |
МИЛЕНИЈУМ ПРЕД КАМЕРАМА (фрагмент)
Водитељ одмах преузе тему опонирајући једином коме је то могао: – Митови – рече он – та наша колективна прасвест, врло слична код различитих народа и цивилизација, говоре другачије.
Научник се живахно окрете ка новом противнику: – Да, Хомер и остали кажу да се богови поигравају са нашим животима и судбинама. Данашњи физичари проналазе несташне атоме који су још у време Великог праска скренули са путање и свет је постао непредвидљив. Зар то није суштински исто: поигравање је непредвидљивост, непредвидљивост је поигравање.
Игуман Сава се тешко окрете ка Петру: – Увек када је нека катастрофа или велика несрећа, људи похрле у цркве. Одговор им не даје несташни атом ни наука и научници већ вера и црква. Велике револуционарне промене нису донеле добро – ни револуција у Француској ни потом у Евопи, ни бољшевичка револуција у Русији и деловима Европе – увек су их пратили јахачи апокалипсе: насиље, убиства, пљачке, велико проливање крви. Христос, Богочовек и Месија је алфа и омега, почетак и крај људске историје и оваплоћење свих божанских порука.
Петар жустро приговори: – Наука је увек, па и сада, најмлађа и најстарија, она се непрекидно обнавља...
Игуман Сава одмахну руком: – Наука једну заблуду замењује другом, једног бога другим. Она је увек у праву јер верује у новооткривено. Она је маркетинг нових сазнања, а црква, она је знање. Наука је дете које учи да хода, а црква човек коме је сваки корак добро познат.
Петар климну главом: – Добро речено, оче. Али каква је наука цркве? Није ли то илузија барона Минхаузена? Она када је веровао да ће сам себе извући из блата тако што ће се вући за перчин? Жеља и воља нису довољне. Жеља је сан, воља је метафизика. А блато је... реално...
– Блато је живот – уметну се Бхава. – Буда каже: Живот је прљав. Осамљен се креће, као носорог.
– Блато је пали свет – исправи га игуман. – Прихвата га љубав да би га преобразила. Филозофија хришћанства се темељи на личној љубави, док неке друге...
Бхава прихвати изазов: – Хришћанство своје изворе има у азијским религијама и тамо ће се једном вратити. Свето Тројство, зар то није остатак паганства? Хришћанство је сан. Објавило се у сну владара, реализовало у визијама. Живот је друго. Он тражи поништавање појавног “ја„ да би се живело истинским бићем, а не у сну или визијама.
Петар се окрете ка камерама: – Хришћанство је дало моралне норме. Али оне се могу потпуно остварити једино ако се “прочисте„ кроз развој друштва, демократске процесе и комуникацију. Иначе, постају догме. Зато је неопходно “самоограничење„ – да се искључивост религија замени толеранцијом. А то значи да религије треба ограничити умом и друштвеним односима.
Игуман Сава одмах одговори, размахнувши бројаницама: – Атомска бомба је производ ума. Биотехнологија у којој човек производи себе – такође. Науку је неопходно ограничити моралним нормама које даје религија.
– Западни свет је – проговори Бхава и очи камера се уперише на њега – пун великих система који себе намећу као једине: римско царство, хришћанство, крсташки ратови и инквизиције, победници у светским ратовима, нови свет профитне глобализације. Али увек једно. Зашто само једно? Зар то није ограничавање могућности целе цивилизације? Кажете: толеранција, ограничење свешћу... Како освестити све различите, често супротне, самодовољне или искључиве друштвене системе једне цивилизације?
Петар жустро рашири руке: – Тако што ћемо ширити поља у којима се допуњујемо, а не јахати на разликама. Неверица у друге призива једноумље. Тек када се уздигнемо изнад наметнутог, спашћемо се осмог смртног греха.
– Осми... смртни грех? – упита отац Сава зачуђено.
– Да, по Борхесу. Велики аргентински писац је признао при крају живота: “Начинио сам највећи грех – нисам био срећан у животу„.
Игуман Сава резигнирано одговори: – Бити срећан, шта то значи? Заробљени смо фасцинацијама па не видимо суштину, оно узвишено и трајно. Наше реално постојање не препознаје дубљу духовност.
Петар махну водитељу и сачека да се камере окрену ка њему.
– Не познајемо још ни оно што називамо “реално постојање„. Знамо за три димензије, познато нам је и време, недавно смо открили још шест мини-димензија сабијених у свету атома... Како оне делују, колико их заиста има, шта ћемо још открити... Томе додајте и случајност. Она се не сме заборавити; онај мали, несташни атом је увек негде близу нас...
Игуман Сава се надмоћно насмеја.
– Наука је Творца заменила Случајем. Све што људски ум не може да објасни производ је неке “случајности„: Велики прасак, еволуција, лутајуће комете, несташни атоми, лов на “божју„ честицу која ће сама, случајно да искочи... Превише случајности да би било случајно.
Бхава се помери али га Петар предухитри.
– Тачније је рећи по законима које још нисмо открили. Наука није догматика, она тражи, греши и открива. Међутим, ни наука ни религије нису разјасниле суштинска питања оних у чије име постоје и делују. Бавимо се све новијим објектима, а субјекте обликујемо по старим канонима...
И док је Петар узимао ваздух да настави, Бхава најзад дође до речи: – Наша бића су тек мале тачке свести у ништавилу.
Водитељ се убаци, погледа упереног ка режији.
– Међусобне односе треба уравнотежити, сагласни смо сви у овој полемици. Шта још можемо да закључимо? Прво...
Миливој Анђелковић
Водитељ одмах преузе тему опонирајући једином коме је то могао: – Митови – рече он – та наша колективна прасвест, врло слична код различитих народа и цивилизација, говоре другачије.
Научник се живахно окрете ка новом противнику: – Да, Хомер и остали кажу да се богови поигравају са нашим животима и судбинама. Данашњи физичари проналазе несташне атоме који су још у време Великог праска скренули са путање и свет је постао непредвидљив. Зар то није суштински исто: поигравање је непредвидљивост, непредвидљивост је поигравање.
Игуман Сава се тешко окрете ка Петру: – Увек када је нека катастрофа или велика несрећа, људи похрле у цркве. Одговор им не даје несташни атом ни наука и научници већ вера и црква. Велике револуционарне промене нису донеле добро – ни револуција у Француској ни потом у Евопи, ни бољшевичка револуција у Русији и деловима Европе – увек су их пратили јахачи апокалипсе: насиље, убиства, пљачке, велико проливање крви. Христос, Богочовек и Месија је алфа и омега, почетак и крај људске историје и оваплоћење свих божанских порука.
Петар жустро приговори: – Наука је увек, па и сада, најмлађа и најстарија, она се непрекидно обнавља...
Игуман Сава одмахну руком: – Наука једну заблуду замењује другом, једног бога другим. Она је увек у праву јер верује у новооткривено. Она је маркетинг нових сазнања, а црква, она је знање. Наука је дете које учи да хода, а црква човек коме је сваки корак добро познат.
Петар климну главом: – Добро речено, оче. Али каква је наука цркве? Није ли то илузија барона Минхаузена? Она када је веровао да ће сам себе извући из блата тако што ће се вући за перчин? Жеља и воља нису довољне. Жеља је сан, воља је метафизика. А блато је... реално...
– Блато је живот – уметну се Бхава. – Буда каже: Живот је прљав. Осамљен се креће, као носорог.
– Блато је пали свет – исправи га игуман. – Прихвата га љубав да би га преобразила. Филозофија хришћанства се темељи на личној љубави, док неке друге...
Бхава прихвати изазов: – Хришћанство своје изворе има у азијским религијама и тамо ће се једном вратити. Свето Тројство, зар то није остатак паганства? Хришћанство је сан. Објавило се у сну владара, реализовало у визијама. Живот је друго. Он тражи поништавање појавног “ја„ да би се живело истинским бићем, а не у сну или визијама.
Петар се окрете ка камерама: – Хришћанство је дало моралне норме. Али оне се могу потпуно остварити једино ако се “прочисте„ кроз развој друштва, демократске процесе и комуникацију. Иначе, постају догме. Зато је неопходно “самоограничење„ – да се искључивост религија замени толеранцијом. А то значи да религије треба ограничити умом и друштвеним односима.
Игуман Сава одмах одговори, размахнувши бројаницама: – Атомска бомба је производ ума. Биотехнологија у којој човек производи себе – такође. Науку је неопходно ограничити моралним нормама које даје религија.
– Западни свет је – проговори Бхава и очи камера се уперише на њега – пун великих система који себе намећу као једине: римско царство, хришћанство, крсташки ратови и инквизиције, победници у светским ратовима, нови свет профитне глобализације. Али увек једно. Зашто само једно? Зар то није ограничавање могућности целе цивилизације? Кажете: толеранција, ограничење свешћу... Како освестити све различите, често супротне, самодовољне или искључиве друштвене системе једне цивилизације?
Петар жустро рашири руке: – Тако што ћемо ширити поља у којима се допуњујемо, а не јахати на разликама. Неверица у друге призива једноумље. Тек када се уздигнемо изнад наметнутог, спашћемо се осмог смртног греха.
– Осми... смртни грех? – упита отац Сава зачуђено.
– Да, по Борхесу. Велики аргентински писац је признао при крају живота: “Начинио сам највећи грех – нисам био срећан у животу„.
Игуман Сава резигнирано одговори: – Бити срећан, шта то значи? Заробљени смо фасцинацијама па не видимо суштину, оно узвишено и трајно. Наше реално постојање не препознаје дубљу духовност.
Петар махну водитељу и сачека да се камере окрену ка њему.
– Не познајемо још ни оно што називамо “реално постојање„. Знамо за три димензије, познато нам је и време, недавно смо открили још шест мини-димензија сабијених у свету атома... Како оне делују, колико их заиста има, шта ћемо још открити... Томе додајте и случајност. Она се не сме заборавити; онај мали, несташни атом је увек негде близу нас...
Игуман Сава се надмоћно насмеја.
– Наука је Творца заменила Случајем. Све што људски ум не може да објасни производ је неке “случајности„: Велики прасак, еволуција, лутајуће комете, несташни атоми, лов на “божју„ честицу која ће сама, случајно да искочи... Превише случајности да би било случајно.
Бхава се помери али га Петар предухитри.
– Тачније је рећи по законима које још нисмо открили. Наука није догматика, она тражи, греши и открива. Међутим, ни наука ни религије нису разјасниле суштинска питања оних у чије име постоје и делују. Бавимо се све новијим објектима, а субјекте обликујемо по старим канонима...
И док је Петар узимао ваздух да настави, Бхава најзад дође до речи: – Наша бића су тек мале тачке свести у ништавилу.
Водитељ се убаци, погледа упереног ка режији.
– Међусобне односе треба уравнотежити, сагласни смо сви у овој полемици. Шта још можемо да закључимо? Прво...
Миливој Анђелковић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар