 |
| * 29. март 1863 † 08. новембар 1935 |
Сневам да сам заспао у пољу
Зими. Џбуње беше голо, наго;
Белила се поља, снег је вејо
На мене се бео покров слаго.
У тишини сва божја створења
Као да се за одмором грабе:
Испод леда спавале су воде
Испод земље гуштери и жабе.
Ћутали су пупољци под кором,
Загрливши у сну једно друго
Спавао сам и ја са природом,
Спавао сам тврдо, слатко, дуго.
Сневам да сам прен'о се изà сна:
Неко снежни покров стрже с мене,
Топло сунце грôтом се смејало, —
Џбуње пупча, поља се зелене.
У около хиљаду гласова
Уз шуштање набујалих вода:
Узаврели вивци, дошле чапље,
Стоји крекет жаба, клепет рода...
Шта је ово? И у место много
У памети мисли да премећем —
Напех плућа од силне радости
Да запевам? Не, — да закрекећем.
Милета Јакшић
 |
| СКЗ, Коло XXV, бр. 164; Београд, 1922. |
Нема коментара:
Постави коментар