 |
Остајем будан да чекам зору и росу
У предјелима којих више нема
Све се стопило у пјесму и дријема
Само мртве душе милују ми косу
Покретима њежним к себи ме маме
У празнину вјечну и дубоку
Невидљиву било чијем оку
Јер је сакривена у слојевима таме
Опирем се не бих милији ми пожар
Јутарњега сунца у прозорском стаклу
Окончати у рају а можда чак и паклу
Ризична је игра и несигуран дар
Мирослав Б. Душанић
 |
1 коментар:
Чекам и ја, ал' зоре ни од куда...
Постави коментар