петак, 05. фебруар 2016.

Јордан Николић о народној пјесми


       Шта нам можете рећи о пореклу, односно генези српске народне песме?

       Лирске или „женске” народне песме, по свом пореклу и по мотивима које носе, већином су старије од епских. Оне су оно најстарије што имамо. Оне су наш истински културни почетак, и по свом духу и по свом пореклу древније су од споменика писмености нашег средњевековља, каже наш угледни песник и академик Миодраг Павловић.
          Српска народна песма, дакле, има веома дугу традицију. Од 14. века, нарочито на владарским дворовима, помињу се наши свирачи, певачи, добошари. У једној Душановој повељи помиње се Преде свирац, а 1335. године у Дубровнику знају за Драгана, трубача из Призрена. Године 1415. српски гуслари су на двору пољског краља. Доментијан, биограф Светог Саве с краја 13. столећа, бележи како је краљ Стефан Првовенчани, „када је за трпезом седео, тимпанима и гуслама, као што то чине владари, увесељавао своје великаше”. По тексту би чак могло изгледати да је и сâм краљ свирао, а вероватно и певао својим гостима, али је сасвим извесно да је волео музику. То је пут српске народне песме, који је утрт ногама племените аристократије. Зато је она толико опстала, јер се на стаменим темељима универзалних вредности доброг и лепог рађала.

         Шта нам можете рећи о квалитету текстова и музике наших старих завичајних песама? Може ли се та традиција без претенциозности назвати ,,српском класичном музиком”, ако узмемо у обзир изворно значење латинског појма classicus (= узоран)?

          Кренуо бих од вашег другог питања. Велика је истина да српска народна музика Косова и Метохије представља праву и најзначајнију класику уметничке речи стварану вековима. Најраније народне песме Косова и Метохије могле су настати још пре средњег века, каже професор др Владимир Бован. Са сетом и радошћу сећам се свога детињства и младости проведених у Призрену. И данас су ми свеже слике из башти у касно летње поподне: жене седе у сенци јоргована, разговарају, пију кафу, везу на ђерђефу и – певају. А призренске песме, стваране деценијама и вековима, натопљене су лиризмом благог поднебља и људских осећања, као и ритмом прохујалих времена. Те песме су врло разноврсне, а мелодијски танане, као што су били танани чувени филиграни које су израђивали стари призренски мајстори – кујунџије. У њима нема места дерту. Када се оне изводе или слушају, не ломе се чаше. Понајпре, оне су нежне, отмене, господствене. За песму Разгранала грана јоргована, покојни Бора Илић, дугогодишњи музички уредник у Радио-Београду, рекао је да у себи носи лепоту и карактер Моцартових менуета.
          Одлика, дакле, песама које су мој живот, јесте: узвишена порука, истицање моралних вредности, литерарна префињеност и одушевљавајућа мелодијска структура, што је живо сведочанство естетске надарености српскога човека. Ако ово није узорно и за углед, а шта је онда!

           У каквој вези, по Вашем мишљењу, стоји православна вера и музичко предање чији сте својеврстан носилац?

              Призрен. Утемељен по узору на средњевековне византијске метрополе, овај град, као државно средиште, претендовао је, с правом, да буде центар свих дешавања од значаја и вредности. Тако је – постоје многа сведочанства – у Призрену и околини било преко триста шездесет православних цркава. Ромејска култура, философија, уметност, а пре свега вера православна, која је очарала изасланике чувеног кијевског кнеза Владимира у своје време, у мом завичају је била с пажњом негована, те је ухватила дубоког корена. Мислим ‒ или, боље речено, тврдо сам уверен ‒ да Православљу дугујемо све оно што је вредно у нашем народном музичком предању, али и уопште, јер је њему својствено да рађа и одгаја само оно што је достојно човекова имена и образа.

/Преузето из ВИНОГРАД ГОСПОДЊИ, Лист православне Епархије бачке; година пета, Нови Сад, март - април 2010./ 

Нема коментара: