 |
Пре или касније сви ћемо стићи до гробља
у почетку плакати за онима који се неће вратити,
касније и сами остати ма колико да нас је страх
или да имамо посла која треба завршити на неком другом месту...
У гробљима су наше вечне куће, наша огледала,
ово овде је привремено као чекаоница или мотел крај аутопута...
Данас сам се осећала поражено као да ми је неко праг отео,
као да директно из куће на ничију земљу газим...
Посматрала сам старе споменике, изваљене, поломљене,
побацане на ђубришту, заједно са презервативима
и избледалим пластичним цвећем.
На њима је још увек могло да се прочита
када су им власници рођени, ко их је сахранио,
од које су фамилије...Понегде шајкача се види,
негде камени стручак цвећа или звезда...
Нама не требају душмани
довољни смо сами себи,
чак и одвише за заборав...
Срам нас било, да нас било...
...И нас ће кад тад покрити целофан,
покошена трава, компост и бели багрем...
Нада Петровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар