0

Инат (фрагменти)

        Ако је постојало нешто што је уједињавало сва четири народа и све четири конфесије у Сарајеву – онда је то био инат. Сарајлије често, указујући на турско поријекло саме ријечи, тврде да су им и инат, а не само име му, Турци оставили у аманет. Они који добро познаје Турке, барем ове данашње, кажу да је у турском поимању свијета инат првенствено инат с другим. У Сарајеву, међутим, инат је био првенствено инат са самим собом – па тек онда, ако човјеку остане времена и живаца (ипак је свак сам себи најпречи), и с другима. Преварио би се ко би устврдио да је инат социопсихолошка појава. Можда негдје другдје. У Сарајеву инат је био стил, начин живота, животна филозофија – а неријетко и нечији смисао живота. Није се живјело са инатом – него за инат. Нек цркну непријатељи, нек завиде душмани. Инат је био једна од ријетких ствари која је било добро подијељена и између и унутар разних група које су твориле Сарајево. Сарајевски Срби много су чешће од београдских цитирали ону народну пјесму по којој се Марко не би потурчио ни за паре ни за пусто благо – док, рецимо, за инат већ би. Без да трепне. Ако, и имао би рашта. Муслимани, су, опет, са посебном афекцијом показивали споменик инату – кућу, која је својевремено стајала на мјесту Вијећнице – па су је Аустријанци срушили (уз протунакнаду, Аустријанци к'о Аустријанци) – а власник куће само прешао на другу страну Шехер-ћехајине ћуприје и подигао исту онакву кућу какву су му срушили, у зеру исту – па јој народ, знајући увијек препознати и одликовати праве вриједности, надјену име инат-кућа.

          Веле да се тамо не инате само људи. Јок, него и ријеке, и планине, и вјетрови – па чак и зграде. Куће, џамије и чесме инате се једна с другом. Тако, рецимо, има џамија која се зове Побјегуша. Био једном неки трговац, богат и душеван човјек. Једном тако мислећи који би сљедећи севап могао уписати код Бога учини му се да нема већег и љепшег дјела него подићи џамију. Како је рекао тако је и учинио. Увакуфи дио имања, од чега се требала издржавати зграда, купи поље и јапију узе раднике – и с бисмилетом започе посао. Прво су направили саму џамију, једноставну али чврсту грађевину од бијелог камена са прозорима у полулуку. Кад су привели крају градњу џамије, почеће градити минарет. Радници су радили цијелу цјелцату седмицу – и пред очима махалалија поче ницати чврста камена мунара. Крајем десетог дана приведоше радове крају. Остало је само још да сутра покрију бакром шпицасто кубе минарета – и мирна Босна. Али ту се преварили. Минарет им је оштро замјерио што су га почели градити тек кад је џамија била готова, као сироче – онако за поткусур. Није им хтио кварити посао на почетку. Јок, чекао је да заврше – а онда, ето, те ноћи која га је раздвајала од покривања одлучи да им покаже свима, и трговцу, и радницима, и махалалијама – па, на концу, и самој џамији којој, изгледа, ионако није било посебно криво што су се тако понијели према минарету – јер за сво вријеме неправедног запостављања није ријечи рекла, једне једине ријечи. Е саћете сви видјети да и минарет има част, јашта ради – говорио је минарет упињући се из петних жила да се одмакне од џамије – и, вјеровали или не, успио је превалити добрих двадесет метара, све са темељима, и без да му и један камен отпадне. Толика је снага ината и код обичног минарета. Ујутру дођоше они радници. Нису могли вјеровати својим очима. Без много приче, јер ко би им вјеровао, срушише минарет, пренијеше камење до џамије – и дадоше се на рад. Мало по мало, минарет је поново растао на свом првом мјесту, и већ је било договорено да ће тог и тог дана у новој џамији по први пут клањати сабах. Сав се комшилук спремао да обиљежи тај свечани догађај. Пред зору, с првим пијетловима, трговац који је наумио тог дана бити имамом у својој задужбини, праћен већом скупином вјерника грабио је према џамији крупним корацима. Полако им се раздањивало пред очима, и у невјерици видјеше да је минарет побјегао од џамије добрих тридесетак метара. Шта да раде? Ово џамија није. Џамија без минарета – то има. Али минарет без џамије? То нити има нити може бити. Одгодише клањање, сазваше поново раднике, срушише минарет и поново га подигоше. Али обноћ минарет поново побјеже. Седам пута су га рушили – и седам пута им је бјежао. Седми пут стари махалски хоџа рече трговцу: Слушај, минарет има времена - али ми немамо. Одлучише да ствар оставе онако како и јест. Отад је веле обичај код сарајевских муслимана да се џамија и минарет граде заједно, миц по миц, толико да не буде зазора и подозрења међу њима. Разбору склонији тврде да је тако нешто немогуће – и да је цијелу сторију са минаретом измислио неки неимар пјано који од ракије није видио гдје му је џамија а гдје минарет, а радници нису обраћали пажњу шта и како граде – јер су били плаћени да граде како им се каже - а не да мисле и пазе. Ја, и тако седам пута – одговарали су им заинаћени саговорници који су више вјеровали у прву верзију. У другој ионако није било ништа за вјеровати. Јеврејска су дјеца пролазећи поред ове џамије често извикивала стих из Псалама: ’Im Adonaj lo jivne vajit – шav amelu bonav bo’ – ’Ако Господ не гради дом – џаба се труде они који га граде’. Тако је то било у она времена кад су људи хвалећи иновјерца пазили да се случајно не помисли како му хвале и вјеру. Хришћани би муслиману, кад би га хвалили, рекли: алал ти вјера (или алал му вјера – ако су га хвалили у одсуству) – нек ти је проста вјера. Добар си човјек – опраштамо ти што погрешно вјерујеш. Ни муслимани нису сматрали да то што и хришћана има добрих људи говори нешто о Хришћанству. Хвалећи хришћанина обично би додали: не хвалећ' му закона. К'о бива: он је добар – иако му вјера ништа не ваља. Ни једним ни другим није било чудно што баш хришћани алале – а не опраштају, и што баш муслимани говоре о закону – а не о дину. Битно је да су се лијепо подијелили – и да се зна шта је чије. Послије су у чаршију дошли неки нови људи који су боље чули шта се говори – него што су видјели ко и коме, па су побркали ред до те мјере да данас људи исте вјере (укључујући и комунистичку у човјека и боље сутра) говоре један другом (х)алал (ти) вјера. Истини за вољу, муслимани кажу халал – а хришћани алал – али све друге конотације су се одавно изгубиле.

       Непревазиђена легенда сарајевског ината био је без сумње Никола Тешки Радник. Ко га је знао – знао га је под тим именом. Био је мало у пет код рингишпила, како се то у Сарајеву лијепо каже – али уз то, или можда управо због тога, и очи, уши – и, што је најважније, уста града. У турска времена будале су биле више нека врста друштвене установе него ли лично стање духа. Бити на своју руку носило је са собом друштвену одговорност. Будале су биле вентил који је регулисао и попуштао притисак у лонцу у коме су се сви кували. Њима је болест духа обезбјеђивала безбједност тијела – и зато су углавном неометани могли говорити јавно оно што је лежало запретано дубоко у срцима њихових суграђана, шпрдати се с оним од чега је чаршија страховала, и викати на сав глас оно што се по чаршији шаптало. Када се све ово узме на ум, постаје јасно зашто су будале представљале витални интерес свих сегмената градског друштва. Једна поштена касаба којој је стало до имена и угледа морала је имати и дежурну будалу. Недостатак исте би је деградирао у најобичније село. Није да на селу није било душевних болесника. Једноставно, тамо су они били обични болесници, без икакве посебне друштвене улоге. Није их се слушало, њихове ријечи се нису препричавале, нико их није подстицао и охрабривао да говоре оно што други не смију. У градовима Оријента будале су биле бесплатно позориште, народни парламент. Стога и није чудо што су будале постале индикатор развијености неког мјеста. И другдје се град без позоришта сматра већим селом. Веле да су Андрића једном питали да ли и данас сваки босански град има по једну будалу – а да је он одговорио да данас има по један паметан.
     Свакодневна добро одмјерена комбинација страха и смијеха биле су у Турској, изгледа, најбоље средство за спрјечавање устанака и побуна. На концу, неоспорно је да они крвници који су у своме бијесу кажњавали и будале никад нису успијевали дуго задржати власт. Сарајлије тврде да је особа којој је Бог узео памет или страшан грјешник или велики праведник. Било како било у њих не треба дирати – Бог их је себи обиљежио. Ако се ради о праведнику, Бог ће га осветити – а ако ли, пак, о грјешнику – онда му је то очигледно била добро одмјерена казна којој није требало ни одузимати ни додавати – јер Богу не требају помоћници. Било како било, Сарајево је добило у наслијеђе, а потом још и усавршило османску институцију народног гласника. Кад су у II. свјетском рату Нијемци ушли у Сарајево, ову је часну функцију обављао речени Никола Тешки Радник. Одмах је увидио да је посла много – а времена мало, па заврну рукаве и баци се на посао. На сам први дан, кад је прашњава колона њемачких војника улазила у град, негдје у Александровој улици, Никола се баци на цесту колико је дуг и широк, па лежећи пред њемачким камионима поче викати колико га грло носи: Халт! Халт! Халт! Возачу камиона није дуго требало да схвати да пред собом има болесног човјека. Камион се заустави, војник изађе из камиона и приступи Николи да га уклони с пута. Овај скочи на ноге лагане па поче објављивати: Само два човјека у цијелој Европи могу зауставит' њемачку војску - ја и Хитлер.

            (...)

Елиезер Папо


Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top