 |
Са великим одобравањем, са весељем, са страшћу без жеља,
чекам тај мир, ту непомичност и недодирљивост,
ту опомену другима, ту сласт у мени.
У том нежном додиру неће бити нежности,
ниједно надање неће бити испуњено
и никакав страх неће таћи моје срце
и оно ће се одмарати и скупљати снагу
не за покрет и не за мировање
и моји удови ће бити у положају у коме су се затекли,
у најбољем положају, дакле,
и оне две-три сузе неће ме сквасити
и ја нећу бити ја и ти нећеш бити ти,
али ја ћу то знати,
и ти ћеш уживати у заласку сунца, и у киши,
у мраку и у светлости,
али све ће се одвијати једно за другим,
и ти ћеш правити разлике којих нема,
и дотаћи ћеш ме и мислићеш да смо се опростили,
а нећеш дотаћи ништа,
јер на овоме свету не можемо се растати,
нисмо се на њему састали, ни на неком другом,
јер би то само ово место било.
И неће ми ова постеља бити гроб, како ћеш ти помислити,
само ћемо лежати на великој води обоје,
и удаљавати се и састајати се
и само мали осећај кривице ће нас спајати у будућности,
како ћеш ти називати оно што преостаје, оно што нас дели.
Душан Вукајловић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар