 |
Не остављајте ме самог у туђим предјелима
Моје очи не воле празне и омеђене просторе
Соба без гласова је као гробница
У њој се дан у ноћ пресвлачи и обратно
Без икаквог наговјештаја и разлике
И не слути да ли живим или умирем
У овом чворишту стаза и слијепих улица
Ни знаног ни туђина ни ђавола ни богова
Нико да саслуша муке и чује моје јауке
Не да ме жали до тога ми није
Него да ме витешки на бојно поље изведе
У бој који смрт презире а живот хвали и слави
Мирослав Б. Душанић
 |
Нема коментара:
Постави коментар