0
ISBN: 86-13-00527-6
ЗАЛУДУ

У Пелинову се ријеч залуду често чује.
Залуду значи узалуд, бадава, бан бадава, низашто, у вјетар.
Залуду значи надање лудих. Као што се ја залуду надам да ће ме закопати у Пелинову и без гласа вичем на себе: ко ће те закопати у Пелинову, Лука, јадан не био?! Ко?!
Залуду значи и зли рад и зли над.
"Залуду се човјек роди", каже Павле Богданов Мркић и гледа у кућиште Обрада Вукова.
Све је залуду за човјекову главу.
Залуду су се Пелиновљани рађали, и живјели. Пелиново је пусто, и искобљено. Нигдје више никога нема, само неколико стараца и неколико баба. Све се расели. Оде у бијели свијет. Све погибе, кроз ратове, револуцију, помрије, неста.
Број се кућишта у Пелинову стално повећава. Само се гробље пелиновачко нећа повећавати. Још десетак гробова, за десетак стараца, и гробље ће остати тако, занавијек.
"А некада је Пелиново врело од момчади, ђевојака и сваке љепоте божје", чујем Павла Богданова Мркића.
Свега је било. Али смо ми Пелиновљани све залуду чињели што смо чињели. Све је, некако, наше дјелање на земљи залудно.
"Чојек залуду живи. За лудост. Залуду, ето", чујем поново Павла Богданова Мркића.
"Залуду ти ја зборим", шапуће туђи глас из мене.
Пролазе гласови, тијела, ријечи, а Пелиново остаје: његово гробље, камење, пелин, кућишта, Чаковац, Копетиња, Бијела јама, Завријоница, њиве... Трају одувијек, у вјечности, а ми се, Пелиновљани, искобељамо из њих, па им се, незасићени, још брже вратимо. Залуду.

(Страна 120-121)


БЕЧАЛИНА

Бечалина је празна и пуста кућа, празна пећина, празан човјек.
Бечалина је отворина.
Бечалина је кућа у коју се не мили улазити. Као што се мени не мили улазити у оно моје кућиште у Пелинову, које гледам, понекад, као покривену кућу. Као што се човјеку не мили улазити у кућу Марка Јовова Мркића, у којој Марко, сам самцијат, чека смрт.
Бечалина бечи у свијет, и свијет у њу.

(Ријеч бечалина долази од ријечи бечати и значи празно гледати, зјапити.)

Али бечалина није кућиште, јер има кров с тиглом. Бечалина Марка Јовова Мркића покривена је коритастом тиглом. У њој нема преградних зидова. Празна је. Нема ни петра. Само огњиште, вериге, један дрвени кревет и три троноге столице.
Прошлога сам љета сједио с Марком Јововим пола уре.
Марко личи на своју бечалину, ћути, и бечи, сам. По цио дан сједи у столовачи, крај огњишта.

(Столовача је столица, на три ноге, с полукружним наслоном. У њој сједи домаћин или угледнији гост. "Не може свако сјеђет у столовачи", рекла је баба Јегда када је испратила преко прага Крста Миркова Рујанића, коме је, умјесто столоваче, понудила троножац.)

Марко ћути, необријан. Ћутим и ја. На крају је рекао: "Свака те срећа пратила, сине".

(Павле је Богданов Мркић рекао: "У Пелинову су ти углавном бечалине и кућишта. И једне и друге личе на вјечне куће крај цркве Светога Николе. Ми смо вазда сиротиња и јад били. Али смо били. А сад, у Пелинову нема ко ни да пјева ни да кука. Нема ко кога закопат, мој Лука. Све оде под земљу. Кад је умрла Иконија Вуканова није имао ко отић у Никшић да наручи ковчег, но смо је Марко Јовов и ја заковали у штице и закопали без ичије помоћи. Само не знам ко ће нас двојицу укопат!")

(Страна 130-131)

Београд (1976)

Постави коментар Blogger

 
Top