 |
Пре него што сан побегне из трепавица
ослушкујем тишину која се мешкољи између
зидова протегнем се са краја на крај постеље
и улетим у мрежу речи као лептирица
у светлосни круг
док палим прву цигарету отворим прозор у свет
сипам воду у џезву, кувам кафу за двоје,
загледам низ друм да ли ће твоје песме да поране
да ми и овог јутра друштво праве
када их угледам нити се радујем нити тугујем
нити говорим нити ћутим, мисао се као кликер котрља:
Добро је... И овај дан може да почне...
Нада Петровић
 |
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар