0


ПАТМОС

           I

Из жутог лимуна синуше сумпор.
Сломљени стубови удове ће дићи.
На њима скарадне жене,
најзад у центру пажње целог света.
Пастирски пси ће скинути маске
и показати велике зубе и царску круну.
Из борова ће полетети ужарене птице
и дивови ће газити јадне океане.
Спустиће се деве с месечевом главом
држећи отровну митру у руци
и с машицама врелим кренуће на наше очи.
О, и биље ће одвезати своје аждаје.
Тако у твојој књизи пише.

Шестар у руци. Коса ти је седа.
Јелене видиш на другој планети
како пуштају рогове у васељену;
ништа се неће десити животињском другу,
сва је почаст упућена нама!
Реци још и ово: крај није крај краја,
на крају се отварају капије града
у чијој светости нема више храма.



           II

Тишина!
Нек се још боље виде потоња времена!

На острву где живиш цареви те мотре,
чекају твоје знаке,
уметници памте твоје сузе.

Појави се понекад онај ко те изгна,
изнад пећине у исцепаној тоги,
маше ти да нестајеш даље
и сваке недеље из облака једна рука
сиђе на руковање с тобом.
Нико не виде тој посети лика.

Нека сви пишу за твојим пером.

Био си танак младић, бршљан на боку сванућа,
сад имаш широка леђа попут законске плоче
и прса звучна ко питијска ода,
румена су ти стена одваљена изнад Делфа.

И гоњен и повлашћен си у врту,
прах мишица твојих на Реч мирише,
видео си преображење
као сведок са грчке стране.
Краљ безазленства,
са брадом на длану. Теку говор и језа:
ти си тај који је чуо срце Младожење.

Миодраг Павловић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top