 |
Забарављен предео у пропланку дугом.
Обале под тешком тишином и травом.
Ту вечерње воде хује тихом тугом
А жалосне врбе шуме заборавом.
У зеленој јасној помрчини грања
Ту нађем самоћу у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном,
Ко зна од кад тако. Но у немом долу
Глас пане ли само у та места чиста:
Сва тишина тешко уздахне у болу,
Рефрен патње оде од листа до листа.
Јован Дучић
Нема коментара:
Постави коментар