0

Тишина

Забарављен предео у пропланку дугом.
Обале под тешком тишином и травом.
Ту вечерње воде хује тихом тугом
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања
Ту нађем самоћу у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном,

Ко зна од кад тако. Но у немом долу
Глас пане ли само у та места чиста:
Сва тишина тешко уздахне у болу,
Рефрен патње оде од листа до листа.

Јован Дучић

Постави коментар Blogger

 
Top