понедељак, 10. октобар 2016.

Мирослав Б. Душанић: Над провалијом


Над провалијом

                     За моју брижну Лидију

Моје њежно
Моје мило
Све крвници око мене
Мрак ме заробио
И у своје дубине увлачи

И одједном све се у ме слило
Годинама сакупљене 
Завичајне слике с људима у покрету
Путеви и пејзажи
Јата птица сусталих у лету
Миришљаво биље
Цијеђ за отклон бола
Одјек звона с торња Светога Андреја
Твоји њежни покрети руком
Пољупци у тјеме
И сузно око
Док ти сузе падају у крило

Загледан у даљину
Ту поред тебе моје мило
Тонем у јастук суморан и тежак
И знам да ме ускоро неће бити
Да остајем изван видокруга
Ни у дневној соби поред компјутера
Ни у брачном кревету до прозора

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Лидија и Матеја Душанић

4 коментара:

Vlasta Mladenović је рекао...

Драги велики Миро,

најзад, поново твоја песма на твом блогу, хвала Богу и нека ти да снагу и узвишеност, као што пишеш.
Твоје су песме антологијске.

Пријатељ твој и твоје поезије,
Власта М.

ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ је рекао...

Слава Богу!
Само храбро - напред!
Срдачан поздрав!

Amit је рекао...

A very interesting post. Will come again for sure. Checkout just once mine one
february 2017 printable calendar

Savko Pećić Pesa је рекао...

И кад последњи зрикавац над Уставом се огласи, настаће општа ларма и галама уз звоњаву овнујских звона нашим њивама и нашим увалама, све до Дршана. Урлинуће гром над Дањиштем а птице ће полтјети јатима из својих гнијезда и дупља. Све ће замријети и одједном заћутати у времену које је прошло и које је било, али моћ пјесме и записане ријечи која титра у ниски ријечи и траје неће се угасити, него ћемо пјевати уз иконе наше пјесму сјећања на претке и нова рађања, која ће се угледати на оно што остаде иза нас.