0

Писци — цинкароши

Постоје три врсте цинкароша.
1. Они које је школовала полиција и који »раде свој посао«. Куцају у машину, наизменце, сонет и извештај за пол. архиву. »Ерос и месо« (наслов сонета, рецимо). Онда извештај: »12. септембра 198+ срео сам М. М.-а на Тргу Маркса и Енгелса. Имао сам у рукама часопис ’Социјализам’. М. М. је прелистао часопис и питао за цену. Рекао сам му (четрдесет хиљада, старих). — ’Јефтин вам је тај Социјализам’ — изјавио је М. М., и са презривим изразом на лицу вратио ми је поменути часопис.«

Ови први су плаћени за свој посао. Убацују их у издавачке куће (уредници), позоришта, итд.

2. Други тип су »добровољци«. Свесно. Они нису заврбовани, не пишу извештаје (не морају да их пишу). Они су, као и први, провокатори. Они пишу, такођер, песме и прозу. Има их много међу дечјим песницима. Они су и сами налик на покварену децу. Већ су у школи, по свој прилици, били пријављивачи.

Њихов је систем следећи: дограбивши прилику да се нађу у близини неког политичара или »полицајца«, они бране своју тезу, као противтезу вашој. Они су, дакле, поштени. Они не лажу. Само »понављају« речи које су чули од вас. (»Бране своју тезу.«— »Рекао сам ономадне да се не слажем с Кишом кад каже да су писци цинкароши. Он тиме прави раздор међу писцима итд. Изазива непотребно сумњичење.« Тиме је а) цинкарио вас; б) скренуо је пажњу на текст који овај није читао; ц) направио му је сажетак вашег текста (упрошћен и нетачан); д) оградивши се од вашег става, показао своју оданост ствари.

Ови су бројнији.

Доспевају, такође, на функције.

3. Они који чине исто што и претходни, али несвесно. Они се друже с политичарима, локалним руководиоцима и правим цинкарошима (некад у истом лицу или у двојној функцији). Они само брбљају, преносе оно што су чули.
Лако прелазе у групу 1. и 2. Има их много и међу тзв. дисидентима.
Подједнако опасни као и они горе поменути.
Све их треба помагати, јер то они раде да би прехранили децу.

Сви смо ми цинкароши или Како помажемо цинкароше

Кад доспете у близину цинкароша (типа 1, 2 или 3) ви постајете саучесник. Или кукавица. Саучесник, јер нећете (не можете), да се ни пред њим понашате кукавички, него излажете своје мисли (које ће већ пренети даље) и тиме му омогућујете његов посао.
Као и кад се дружите с политичарима. Не можете, из поноса, да не одговарате на питања искрено. »Шта мислиш — они су с тобом увек на ти — о Н. Н.?« — »Будала«, одговараш (Н. Н. и јесте преиспољна будалетина). »Нисам је још читао (неће је никад ни читати), али кажу да је његова књига...« — »Његова је књига, без обзира шта кажу други, по мом скромном мишљењу — говно!«

Немој се зачудити ако после нађеш у новинама оштру осуду књиге Н. Н.-а, која је, поред тога што је непријатељска итд., још и »по мишљењу самих тих писаца који је бране обичан бофл и шкарт« (они се речју говно не служе јавно).

Пастернак је оваквом (не оваквом: много невинијом и отменијом) реченицом отерао једног другог песника у гроб. (Наравно, Мандељштам је већ ионако био осуђен на пропаст.)

То су била друга времена.

Тадашње невољнике треба разумети: у питању је била глава.

Данило Киш




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top