недеља, 06. август 2017.

Владимир Кецмановић: ТОП ЈЕ БИО ВРЕО (фрагмент)

V

Већ је била зима.
И било је јутро.
И — није пуцало.

Сједио сам у фотељи. У два џемпера. И скијашкој јакни.
Поред рупе од гранате.
Са транзистором у крилу.
Умотан у ћебад коју је комшиница Тиџа у фотељи оставила.

Када се на степеницама зачуо тешки бат корака.

И један груб глас.

Који пита:

Ђе је више тај стан!?

И други глас. Тањи.

Који каже:

Ту је, горе, на петом!

И тада су дошли.

На врата.

Прво је ушао огроман човјек. У шареној униформи.
Са зеленом беретком на глави.
И кратком машинком у рукама.

Гурнуо је врата као да их удара ногом.

За њим је ушао ситнији младић.

И он са зеленом беретком..
Али без шарене униформе.
И без машинке.
У фармеркама. И кожној јакни.

Един.
Син комшинице Шевале. И комшије Фуада.

За њима је ушао још један човјек.

У шареној униформи.
И — са дужом машинком.

Крупни човјек је из ходника бацио поглед у собу.

И викнуо:

Ш'а је ово, све разјебано!?

Јеби га, Ахмо, рекао је Един. Рекô сам ти ја.

Онда је крупни човјек ушао у собу.

Угледао ме.

И упитао:

Ш'а ти мали ту радиш?

Строго.

Нос му је био спљоштен. Као код боксера.
А поглед опасан.

Горњи дио униформе био му је раскопчан.
И видјеле су се набилдоване, тетовиране груди.

Око врата је окачио реденик с муницијом.
Као Рамбо.

Ш'а, радиш, чујеш ш'а те питам!?

У лицу је био црвенкаст.

А када је викнуо, постао је црвен.

Пусти га Ахмо, матере ти, рекао је Един. Не море ти ништа рећ. Омутавио од гранате.

Ахмо је окренуо главу према једном од људи иза себе.

Јеби га, Салкане, рекао је. Ш'а ти је — ту ти је. Ид' сутра код оног мајмуна Омера. Нек ти пошаље неког да ово рашћисти. И да закрпи овај зид. Рец' да сам ја рекô.

Салкан је био низак. И округласт.
Доља вилица му је била опуштена.
А горња усна подигнута.

Као да се стално цери.

Их, Омер, рекао је. Отјераће ме у курац ћим ме види.

Испод подигнуте Салканове усне вирили су жути зуби.

Отјерај ти њега у курац, рекао је Ахмо. И рец' да му ја не долазим!

Онда се опет окренуо према мени.

И рекао:

Хај', мутави, бриши.

Пошто је схватио да се не помјерам, крв је опет почела да му се пење у главу:

Чујеш ш'а сам рекô!?

Онда ми је пришао Един.

Ухвати ме испод пазуха.
Подигао из фотеље.

И рекао:

Мали, хајд' у подрум код Тиђе, немој зајебават.

Стегао сам транзистор у наручје.
И кренуо према вратима.

Јел' ти овај и глух ил' само мутав, исцерио се Ахмо.

На степеништу се зачуо успаничен глас комшинице Тиџе.

Већ сам био стигао до улазних врата када је Салкан викнуо:

Еј, ба, ђе с' пошô с тим транзистором!?

И ухвати ме за раме.

Још јаче сам стегао транзистор.

'Ајд' Салкане, рекао је Един. Пусти га, јебо транзистор.

Тада се на вратима појавила задихана комшиница Тиџа.

Ослонила се руком о зид да дође до даха.

А онда је викнула:

Шта то радите, људи, ђе ће вам душа!?

Па када је угледала Едина:

Едине, шта то радиш, кукала ти мајка!?

Ко је сад ова, викнуо је Ахмо. Ш'а сад она хоће!?

Не радимо ништа, тета Тиђо, рекао је Един. Само извршавамо наређење.

Какво наређење, налет вас било, рекла је комшиница Тиџа. Избацујете дијете из његовог! Ћетници му убили мајку и оца, а ви му отимате што је од њих остало!

Тада је Ахмо одгурнуо Едина.
Одгурнуо Салкана и мене.

И стао испред комшинице Тиџе.

Са машинком у једној руци.
Док се другом, као и она, ослонио о зид.

А ш'а би требало? Да ми борци труну без крова над главом док мутави мали Влах овд'е дрка транзистор?

Рекао је то тихо.
Полако.
Унијевши јој се у лице.

Које је постало бијело.

И — комшиница Тиџа је заћутала.

Ш'а је било, питао је Ахмо: немаш ми ниш'а рећ?

Рат је, тета Тиђо, рекао је бојажљиво Един. Наређење је да не смије бит празних станова кад је град пун избјеглица.

Комшиница Тиџа се одмакла корак-два.

Упрла је поглед у Ахму
Као да се спрема да се и она њему унесе у лице.

И рекла:

Пустите дијете да га водим одавде.

И она полако.
И тихо.

Па се Ахмо тргао.

И рекао:

Вод' га, ко ти брани.

А онда се окренуо према Салкану:

Салкане, пусти малог, јебо те тај транзистор, вала баш!

Док смо силазили низ степенице, комшиница Тиџа је рекла:

Добро је било газије, нaћ'е се и над вама кадија.

Чини ми се да су тог дана мајка и отац и званично престали да буду мама и тата.

Владимир Кецмановић

ISBN: 978-86-86447-10-4

Нема коментара: