0
* 14. јануар 1925  † 25. новембар 1970
СУНЦЕ И ЧЕЛИК (фрагмент) 

светлост се још шири
и људи
славе дан.
Ја се клоним сунца
и бацам душу
у тамни бездан.

Имао сам петнаест година када сам написао ову песму. Заиста, колико су ми били драги, моје уточиште, моја тамна собица, мој сто препун књига! Како сам волео самопонирање, обавијен мислима. Каквим заносом сам ослушкивао, као крхких буба, бруј у снопу мојих нерава!

Непријатељство према Сунцу било је једина побуна против духа епохе. Жудео сам, ватрено, за ноћима Новалиса, за сумрацима Јеатса. Ипак, од краја рата, почео сам да наслућујем како се приближава ера у којој ће непријатељство према Сунцу бити исто што и следити стадо.

У то време, дела написана или представљена публици, била су прожета ноћним мислима, премда је њихова ноћ била мања естетска од моје. У та времена, да би се заслужио углед морала се изложити густа, збијена, не лака, тмина. Према тој тмини, чак је и прилично мила ноћ, у коју сам се заогрнуо од ране младости, изгледала као нешто посве слабо.

Мало по мало, почех да сумњам у ноћ, у коју сам полагао толико поверења током рата; почех да наслућујем како би једнога дана и ја могао да се придружим поклоницима Сунца. Можда ће тако бити. А ако ће заиста тако бити, питао сам се тада, није ли моје упорно непријатељство према Сунцу и велики значај који сам поклањао мојој малој, личној, ноћи другодо жеља да се следи стадо?

Имао сам утисак да су сви људи који су се препуштали ноћним мислима имали, без изузетака,  суву и тамну кожу, опуштену трбушину. Целу једну епоху они су настојали да обавију широким мраком ноћи идеја, одбијајући све изразе Сунца које сам ја видео. Одбијали су и живот као и смрт, како сам их ја видео, пошто је у животу, као и у смрти, Сунце имало свој удео.

Године хиљаду девет стотина педесет друге, на горњој палуби брода којим сам први пут кренуо изван Јапана, први пут сам пружио Сунцу руку помирења. Од тога дана, од Сунца се више нисам могао одвојити. Сунце се придружило основним правцима мог живота. Лагано је преплануло моју кожу, означивши ме припадником неке друге расе.

Неко може да примети да мисли суштински припадају ноћи и да литерарно стваралаштво има потребу за грозничавом тмином ноћи. И заиста, ја тада још увек нисам био изгубио стару навику да радим до касно у ноћ и да се окружујем особама чија је кожа недвосмислено сведочила о њиховој ноћној мисли.

Јукио Мишима

Постави коментар Blogger

 
Top