Jurij Chěžka: Poesie der kleinen Kammer

* 22. Juli 1917 in Horka/Hórki;   † zwischen 13. und 17.10.1944 bei Kragujevac (Serbien) (verschollen)

Zelene zet

Bjez erotiskich mysličkow w duši,

měnjacych starosćow

ja tebje mjelčo lubowach,

pismiko zet, štož za tobu:

zelenosć drasty młodych brězow,

zelenosć wódnych hłubinow,

cyrkwinskich wěžow,

zelenosć krajow

ženje njewidźanych rjanosćow.

W njebjesach rjenje,

tam zelenosć rajska

wěčnje so žórli,

ćiše sej zynči: zelena rjanosć -

zelene zet.

(02. 03. 1937)

Jurij Chěžka

Bautzen Domowina Verlag (1971)

Zelene Zet

Sonder erotische Regung,

in wechselnden Drangsalen

leise liebte ich dich,

Buchstabe Zet, dein Geheimnis:

Farbe junger Birkenkleider,

Farbe der Wassergründe

und Kirchentürme,

grünender Länder

Schönheiten niegesehen.

Im Firmament

paradiesisches Grün

unendlich quillt,

stummt stillverzückt: grünes Glück -

singrünes Zet.

(02. 03. 1937)

Jurij Chěžka

© by Julian Nyča: Blickauf Horka/Hórki

Das grüne Gej

Bar erotischer Ansinnen,

dieser unsteten Ärgernisse,

liebe ich ganz für mich, dich,

Buchstabe Gej, liebe das Deine:

das Grün der Gewänder junger Birken,

das Grün der Untiefen,

Kirchtürme,

Länder,

der nie geschauten Schönheiten.

Wie das aus allen Himmeln quillt,

ein Paradiesnes,

wie es summt,

leise gurrt: grüne Gnade -

grünes Gej.

(02. 03. 1937)

Jurij Chěžka

(aus dem Obersorbischen nachgedichtet von Róža Domašcyna)

Miroslav B. Dušanić: Urbane Sequenz

© by Wolfram Schmidt: Der Schwebende

Urbane Sequenz

Er stand vor dem Kaufhauseingang, sprach mich leise an und bat um Geld. Die Lebensstürme haben Spuren in seinem Gesicht hinterlassen, so dunkel und mulmig abgeschliffen wie den Winden ausgesetzter Stein, der ewig nach Sonne schreit. Seine schweren Augenlieder ließen mich an die Schwermut des schwebenden Barlach-Engels denken, den ich einmal im Dom zu Güstrow gesehen und nie vergessen habe.

Miroslav B. Dušanić

Bernardo Bertolucci: Prima della rivoluzione (Italien 1964)

Sifei Wen: P. I. Tchaikovsky - Variations on a Rococo Theme Op. 33 for Cello and Orchestra

Ana Ristović: So dunkel, so hell

Übersetzer von Gedichten

Hier: Seil, Klebeband und Schachtel,

dort: die Treppe zum Dach,

und über dem Dach – der gemeinsame Himmel,

von dem in welcher Sprache auch immer ein Sturzbach ergießt.

Birg all diese unsichtbaren Gegenstände, die sich danach sehnen,

Teil von jemandes wenigstens vorübergehenden Zuhauses zu sein.

Birg diesen geschwätzigen Trödel,

auch wenn dir scheint, du hättest mit ihm nur

die Vokale am Beginn eines Seufzers gemeinsam.

Tu es, als würdest du jemandes Habseligkeiten

oder zumindest einen Teil seines Lebens

vor der Flut in Sicherheit bringen. Tu es aus Hingabe.

Tu es, als wolltest du, dass die Dichtung

nicht das wäre, was durch die Übersetzung

verloren geht.

Sobald du das Dach erreichst, öffnest du die Schachtel,

und sobald die unsichtbare Flut verebbt,

haben sich die Gegenstände darin nur dem Schein nach verändert.

Darunter auch deine Habseligkeiten

und zumindest ein ganzes Leben, und es gehört nicht nur dir.

Ana Ristović

(Aus dem Serbischen von Fabjan Hafner)

ISBN: 3902497297

Ти, који преводиш песму

Овде имаш уже, селотејп, кутију,

тамо су степенице што воде на кров

и изнад крова – заједничко небо,

на којем год да језику почиње пљусак.

Покупи све те невидљиве ствари што жуде да

буду део нечијег бар привременог дома.

Покупи тај распричани ћумез,

иако ти се чини да су вам заједнички

само вокали којима почиње уздах.

Чини то тако као да спасаваш

нечију имовину и барем део живота

од поплаве. Чини срцем.

Чини то тако, ако хоћеш да поезија

не буде оно што је остало

изгубљено у преводу.

Кад се попнеш на кров, отвориш кутију

и кад невидљива плима прође

ствари у њој ће бити тек наизглед другачије

И међу њима биће

и твоја имовина

и барем цео живот који није само твој.

Ана Ристовић

Novica Tadić: Knives, Dreams

ISBN: 0-932440-59-2
ISBN: 0-932440-60-6

Knives, Dreams

I dream how on a flat surface
I set down knives of various
              shapes and sizes.
Already there are so many of them
              I can’t count them,
or see them all. Someone’s being done in
              by one of those knives.

 
Novica Tadić

"Bruno Schulz said: 'The sublime nature of the divine order...can be rendered only by the power of human negation.' He was speaking of Kafka's feel for the boundaries of the human and the divine. Tadić has the same feel. He composes anti-poems, anti-psalms, anti-prayers. Such complexity in poems that are almost exclusively very short! In my view, he is one of the most original and interesting poets today."

Charles Simić

Ich, Literaturfreundin und E. M. Cioran

Hamburg, Rowohlt, 1953

Die Zeit formt mich; vergebens setze ich mich zur Wehr - ich bin. Meine von mir nicht herbeigewünschte Gegenwart entfaltet sich, entfaltet mich. Ich kan sie nicht kommandieren, also kommentiere ich sie; ein Sklave meiner Gedanken, spiele ich mit ihnen - wie ein Hofnarr des Schicksals ...

E. M. Cioran: Lehre vom Zerfall

for miro:

... as children we receive pictures, sounds and scents
and they tell us: look, take, then the world
and it is good ...
will later realize that the picture is spotty,
of a fragrant smell and the sound of nothing but noise ...

but we long for the

"in between"

not after the flawless picture,

but what the eye, nourishes

after the fragrant, the pleasant,

promising, reassuring,

smells of live,

and the sound, which resembles the voice

the mother, perhaps,

or the beloved, the first

said once ...

this hour was nice with you ...

Gabriele Brunsch

Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: Сезона бола

© by Derya Duman

Сезона бола

Као подземни возови

Бучни

Кроз тијело ми тутње

Болови

У само њима познатом

Ритму

Изнуравају ме

Даноноћно

Између ребара

Око срца

И нешто ниже

У крстима

И сада у екстази

Вибрирају

Не дају да дишем

Да пишем

Док из моћних небеских

Трава

Сребром опточена

Ноћ пада

Са улице допиру весели

Усклици

И жубор живота

Нове просторе осваја

Све је у покрету

Само сам ја згрчен

Мирослав Б. Душанић

Славко Веснић (Милорад Феликс) 1920 - 2004

Надежда Петровић: Стари седрван у Призрену (1913)

Уклете обале

Путеви оркана ту су. Очајне, у немом муку,

све куге и колере немилосрдно су нас косиле.

Ту су се најезде вековне проламале у хуку

и све пред собом носиле.

Ту су се животи осипали на сечивима ханџара

и на копитама олуја коњских распрскавали ко омаја,

ту се је небо црнело од паљевина и гара.

Смрти, је ли ту твоја домовина?

Насип смо, брана били. Јер мало само даље

с културом под руку, знаност перивојима шетала

градиле су се палате, дизале катедрале –

Европа тамо је цветала.

И за жртве толике, и за сву нашу муку

од ње нам једино речи презира таштог допале.

Таласи зала вековних ломили су се у хуку

о ове, о наше обале.

Славко Веснић

Надежда Петровић: Грачаница (1913)

Miroslav B. Dušanić: Im Nebel

© by Tom Weber: Bäume im Nebel

Im Nebel

In den letzten Tagen träume ich viel und kann

nicht aufhören: ein Vogel in meinem Hof, eine

kleine Schlange, ein ozean-blaues Haus, wilde

Kinder, die blauen Berge, ein geheimer Ort der

glühenden Sonne, an dem es keine Angst gibt…

Es ist merkwürdig, und das tut mir nicht gut.

Ich weiß nicht mehr, wie lange ich es aushalte.

Endlos sind diese Träume, trostlos die Welt,

die mir ersichtlich im Nebel verborgen bleibt.

Miroslav B. Dušanić

Im Nebel

Seltsam, im Nebel zu wandern!

Einsam ist jeder Busch und Stein,

Kein Baum sieht den andern,

Jeder ist allein.

Voll von Freunden war mir die Welt,

Als noch mein Leben licht war;

Nun, da der Nebel fällt,

Ist keiner mehr sichtbar.

Wahrlich, keiner ist weise,

Der nicht das Dunkel kennt,

Das unenntrinnbar und leise

Von allen ihn trennt.

Seltsam, im Nebel zu wandern!

Leben ist Einsamsein.

Kein Mensch kennt den andern,

Jeder ist allein.

Herman Hesse

Антологии сербской поэзии: Любица МИЛЕТИЧ

«Славянской библиотеки» ВАХАЗАРА / РИПОЛ-Классик Москва

2004, 2006, 2008

МЕРА СМЕРТИ И МЕРА СВОБОДЫ

Мы измеряем свободу подвигом, а любовь —
Кровью гайдуцкой и обжигающим золотом сердца:
Жена вышивает рубашку, он же, кровавую, разрывает!
Жена его раны бинтует, он же их саблей врачует.

Мы и мертвые живы и сражаемся снова.
Из могил наши боги восстают,сожжены и распяты,
И земные всегда. В нашей жизни они
Среди нас обитают примером

Достойным. И всегда стоят за плечами...
Наши памятники созданы из черепов,
Наши песни мы пишем кровью
И герои живыми не остаются.

Наше прошлое стонет от молений,
От похвал и рыданий о зарезанных детях,
Наши реки смывают проклятую кровь
Проклятую в седьмом колене.

И дома наши долго не могут стоять —
Постоянно их рубят и жгут постоянно,
А пророки вещают нам из могил:
Пусть все рухнет, но устои — бессмертны.

Любица МИЛЕТИЧ

Мирослав Б. Душанић: Седам страна свијета

Седам страна свијета

Да постоје четири стране свијета

Погодне за путовања или трајна одсједања

Научио сам у школи од учитеља Петка

Да има и она пета кад се нигдје не одлази

Него се у себи самом залута

И вјечно шета

Сазнах код куће од родитеља

Рекоше ми да је наш Саво Васлијин

Дубоко загазио у ту страну и био срећан

У неком свом шареном луђачком свијету

С поповима и монасима у разговору

Сазнах за страну шесту

Ону умилну Богу и свим свецима

Гдје се радосно поје увијек иста пјесма

Гдје се дарује и жртвује не очекујући ништа

Та страна је кажу просто недостижна

Стране пета и шеста су богомдане

И помало свете

Њих се људи клону и ријетко сјете

Седма страна свијета је уклета

Натопљеном крвљу Авеља

О њој се нерадо говори од памтивијека

Није за човјека

А он је ипак стално бира

Мирослав Б. Душанић

© by Vittorio Garatti: Into the fog

ZEN IN DER KUNST DER BLUMENZEREMONIE

Otto Wilhelm Barth Verlag, 1979

Man sieht erst, wieviel Zeit man hat, wenn man aufhört, zu glauben, man habe keine.

Гордана Ђилас: Река

Браничево; Пожаревац, 2005

ISBN: 86-7315-021-3

Река

Шта да раде они у чијим

родним местима не протиче

ни једна река.

Нити има наговештаја да је

икада и протицала.

Писаних извора нема,

нема ни легенди,

ни прича о неком вилинском раду

да се то и то место онеобичи

или да му се удахне дух воде.

Па ни у широј околини, бар

на дан хода да се

помоли неки поточић.

Или да се некоме причини

жуборење.

Овде ни месец не пружа никакве

илузије ласкања, блеска.

Морају све да измисле:

да буде досадна жега,

па да се спусте са притиснутог неба

на њене обале.

Жуборили би и роморили

осећаји да се нешто, ето, догађа,

и да се догађаји нижу, а ето,

та вода да је место у коме се та размена

обавља.

Гордана Ђилас

СРПСКА ТУЖБАЛИЦА

Српска тужбалица

У оном граду, у оном селу,

под оном кулом, пред оном црквом,

на оном гробљу, крај оне воде,

сред оног луга, под оним висом,

срце је моје закопано.

Гдје год да има пусте земље,

гдје год да расте кукуријек,

гдје год да зјапи дом иклети

из ког џигља једра зова

и крије стопе у пепелу,

моја је кућа и згариште,

моја је башта, с мојом сјенком,

ја сам ту била кад и живот,

све што имадох више немам.

Моје је небо потамњело,

моје је сунце поцрњело,

само се језик пред смрт трза

и грца ово што сви чују –

а не вјерују ни у ропцу

језику од ког настадоше

кад га из мене ишчупаше.

Зоран Костић