Јелена Глишић: СНОХВАТИЦА

СНОХВАТИЦА

Погледај —
по небу расуле се звијезде
коју желиш — прстом покажи,
скинућу жељом, скинућу срцем,
теби на јастук — само ми тражи.

Пожели —
у мразном јутру да трешња уцвјета,
да те њен мирис опојан буди,
пупољке њене још исте ноћи
расцвашће топлина мојих груди.


Потражи ме —
на другој половини јастука,
ал' само сјенка креветом твојим
ношена вјетром лако ће прећи,
јер мене нема — јер не постојим.

Јелена Глишић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Орестије Крстић: Молитва шуме

* 08. октобар 1894  † 25. јун 1966

МОЛИТВА ШУМЕ*

Ја сам топлота огњишта твога
у хладним зимским ноћима,
хлад сам пријатни по летњем сунцу
убогим људским моћима.

Слеме сам куће свакоме — довек,
постеља — сунце кад зађе,
и тврдо дрво од кога човек
точкове прави и лађе.

Ја сам држаља мотике твоје,
дрво колевке детиње,
ја сам знамење вечито твоје,
смрти ти чувам светиње.

Ја хлебом храним доброту твоју,
докле ће туга тиштити?
Човече почуј молитву моју
НЕМОЈ МЕ ВИШЕ НИШТИТИ!

Орестије Крстић

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Ово је оригинални текст, објављен је на насловној страни "Шумарског гласника" број 1 из 1937. године. Занимљиво је (али и недопустиво) да су у оптицају различите - прекрајане верзије ове пјесме. Неке су додуше са напоменом да је оригинал ауторско дјело госп. О. Крстића, али се оригинал нигдје не наводи. Осим тога у оптицају су и погрешни наводи о објављивању, код неких је то "Шумски гласник", а у Фотомонографији ЛЕПЕ ШУМЕ СРБИЈЕ, која је штампана двојезично (српски и енглески) објављњна је "оскрнављена пјесма" а као извор наводи се "Шумадијски гласник". Да срамота буде већа побринуло се Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, Управа за шуме Републике Србије, која је финансирала ово дјело у издању Фото-савеза Србије; ISBN: 978-86-84963-19-4 - Панчево : Helicon Publishing, 2008. 

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Луис Сернуда: КАД БИ ЧОВЕК...

* 21. септембар 1902  † 5. новембар 1963

КАД БИ ЧОВЕК...

Кад би човек могао рећи оно што воли,
кад би човек могао уздићи своју љубав до неба,
као што је облак уздигнут у светлости;
кад би попут зидова што се руше
да би била поздрављена истина уздигнута у средишту,
кад би човек могао разорити своје тело,
остављајући само истину своје љубави,
истину самога себе,
које се не зове слава, срећа или амбиција,
него љубав или жеља,
ја бих коначно био онај, како сам замишљао,
онај, што својим језиком, својим очима, својим рукама
објављује пред људима непознату истину,
истину, своје истинске љубави.

Не познајем слободу, осим слободе
да будем заробљен у некоме,
чије име не могу чути без узбуђења,
због кога заборављам себе у том јадном постојању,
за кога сам дању и ноћу оно што жели,
а мој дух и тело плове у његовом духу и телу,
као изгубљено дрвље што га море диже или топи,
слободно, са слободом љубави,
једином слободом која ме усхићује,
једином слободом за коју умирем.

Ти оправдаваш моје постојање,
да те не познајем не бих живео,
да умирем не знајући те, не бих умро, јер нисам живео.

Луис Сернуда

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Приступ

Приступ

Из неизмјерне љубави према човјеку
Из жеље да га у срце удјенем
Повлачим се у дубоку осаму
Да бих га поново оживио и гледао
У Његовом најљепшем свјетлу ...

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Царство небеско

Царство небеско

Кључ је мисао
Тешка као провала облака
Божанска или ђаволска
Али увијек у моћи човјека
Да одлучи
Чија ће да превлада
Са извора бистра
Или мочварна мутна
Сјенка на сунцу или из мрака
Утвара сабласна
На сцени је судар горостаса
Страсти и смрти
Вјечита драма
У којој је исход предодрђен
Јер тако је хтио човјек
Одбацујући ријеч
И спасење
Одричући се вјере
Због вечере

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Без ријечи

Без ријечи

Душа нам у подгрлац
њиве у корову
без волова и човјека
громког гласа.

А пустара на пустару
нигдје бразде
одавно нас избраздали
плугови ужаса.

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ен Секстон: Избор

* 09. новембар 1928  † о4. октобар 1974

Ана која је била луда

Ана која је била луда,
имам нож под пазухом.
Када стојим на прстима, ја тапкам поруке.
Јесам ли некаква зараза?
Да ли си због мене полудела?
Да ли су се због мене звуци покварили?
Да ли сам ти ја рекла да се извучеш кроз прозор?
Опрости. Опрости.
Реци да нисам, не.
Реци не.
Реци.

Причај молитве Богородици на нашем јастуку.
Узми ме, неспретно дванаестогодишње дете
у своје спуштено крило.
Шапући као маслачак.
Поједи ме. Поједи ме као пудинг.
Узми ме унутра.
Узми ме.
Узми.

Дај извештај о стању моје душе.
Дај ми исцрпну изјаву о мојим делима.
Уручи ми жандара у проповедаоници и дозволи да прислушкујем.
Стави ме у узенгије и излечи излетнике.
Наброј моје грехе као списак из пиљарнице и дај да их купим.
Да ли си због мене полудела?
Да ли сам ти ја подигла слушалицу и пустила звук сирене кроз њу?
Да ли сам ја отворила врата бркатим психијатрима
који су те вукли попут златних колица?
Да ли си због мене полудела?
Из гроба ми пиши, Ана!
Ниси ништа до пепела, али ипак
узми Паркер пенкало које сам ти дала.
Пиши ме.
Пиши.

/Пријевод: Ивана Максић/

Цигарете, виски и једна дивља, дивља жена (фрагмент)

Вјероватно сам рођена клечећи,
рођена кашљући на дугој зими,
рођена ишчекујући пољубац милости,
рођена са страшћу за брзином.
Па ипак, како су се ствари развијале,
рано сам научила о бранама и оградама
или о испуштеном задаху клистирања.
У другој или трећој, научила сам да не клечим,
не очекујем, да засадим своје ватре у подземље,
гдје нико осим лутака, савршених и одвратних,
не би био оклеветан или осуђен на смрт.

Домаћица

Неке жене се удају за куће.
То је другачија врста коже; има срце,
уста, јетру, црева покретна.
Зидови су трајни и ружичасти.
Видиш како она по цео дан на коленима клечи,
верно се пере.
Мушкарци улазе силом, одвучени као Јона
у своје меснате мајке.
Жена је своја мајка.
То је оно главно.

 /Пријевод: Ивана Максић/

Соба мог живота

Овде,
у соби мог живота
предмети се стално мењају.
Пепељаре за плакање,
сестре сапатнице дрвених зидова,
четрдесет и осам дирки писаће машине
свака око никад затворено,
књиге, свака такмичарка у избору за најлепшу,
црна столица, сандук за пса начињен од не-скровишта,
туљци на зиду
што чекају као пећина пчела,
златан тепих
разгоовр пете и прстију,
камин
нож што чека да га неко подигне,
софа, исцрпљена напрезањем курве,
телефон
два цвета корене у његовом шлицу,
врата
што се отварају и затварају као шкољке капице,
светлости
које ме пробадају,
осветљавајући и тло и смех.
Прозори,
изгладнели прозори
који ми дрвеће као нокте убадају у срце.
Свакога дана, храним ја онај свет тамо
мада птице експлодирају
десно и лево. Храним и овај свет овде унутра,
нудећи столу псеће бисквите.
Међутим, ништа није што се чини да јест.
Моји предмети сневају и носе нове костиме,
приморани, чини се свим речима мојих руку
и морем које ми удара у грлу.

Ен Секстон

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ЈА, ПА ЈА... СВОЈЕ. СЕБЕ. МЕНЕ.

ЈА, ПА ЈА... СВОЈЕ. СЕБЕ. МЕНЕ.

Људи имају ту добру навику да углавном истичу СЕБЕ, своју спремност и пожртвовања, своја залагања и доприносе на свим пољима. Али да се разумијемо, то није никакво хваљење. Таман посла. То су непобитне чињенице, у свако вријеме доказиве. То могу да потврде и многобројни неутрални свједоци из редова најближих сарадника, пословних партнера, комшилука, бројне родбине, кумства, пријатеља...

Па сходно уходаној пракси, одлучио сам да ни ја не будем изузетак, да не будем црна овца, али ни вук међу овцама. Дакле, и ја ћу на овом мјесту да истакнем СЕБЕ и значај мога рада. Додуше нисам сам, али полазим од тога да ће они други већ наћи начина, да сами СЕБЕ истакну, тј. представе широј  јавности. И да не дужим...

Јуче је из Србије – те изузетно напредне земље (наравно због „напредњака“), на моју адресу у егзилу стигла једна, лијепо и свечано упакована пошиљка. И замислите, насловљена је на моје име. А у пошиљци признање од Српске духовне академије из Параћина – ПЕСНИЧКА ХРИСОВУЉА (мојој маленкости за трајан допринос српској култури, духовности, и националној баштини). Мислим да Вам је са овим све речено и јасно, па не бих даље да причам... Још само да уђем у читанке...

Ах! ...Да. У пошиљци је био и један исјечак из дневне штампе, у којем је ово признање МЕНИ и... – да прескочим, то није важно – дакле, у којем је од жирија образложено и обзнањено јавности – мислим ово признање МЕНИ. Није да се хвалим, али ето, да знате, објавили су и моју слику... Па ћу и то овдје да Вам покажем. Није то због МЕНЕ, али је ред да и Ви видите. Богами изабрали су лијепу слику – као  да сам је ја сам бирао... 

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊
 

Шалу на страну. Нисам никакав бесједник па ћу кратко... Изузетно сам почаствован, захвалан, обрадован итд.  Моју захвалност упућујем не само члановима жирија и Академије, него и  колегама који су и поред моје изолованости, пространства који нас дијели, примијетили мој рад, мој начин рада, пронашли нешто вриједно у томе, и оцијенили га као користан за нашу литературу. Не бих појединачно помињао њихова имена, не бих да се огријешим и некога случајно прескочим, али све су то незаобилазна имена у Српској књижевности. Чак и ако неки од њих данас нису довољно и достојно вредновани, заступљени и објављивани, вријеме које је пред нама ће ту неправду сигурно да исправи... И наравно, захваљујем се мојим читаоцима. Није то нека огромна маса, са мало труда могао бих све да их пребројим. Али баш због тога ми је, изузетно вриједна и драга...

Александра Мариловић: ...Сасвим обичан дан* (фрагмент)

...Сасвим обичан дан је загризао своју плаву јабуку.
Облаци се гурају као да се на небу нешто дијели. (Вјечност можда?) Крошње упућују гране прама горе које као да су руке богумила.
Камен је остао непомичан у својој тврдоглавости.
Трава попут колијевке њише капи росе.
Земља је удахнула вријеме, али није остарила. За љепоту, продала је душу самом ђаволу. Животиње ходају уоколо не водећи бригу о својој малоумности (неки људи мијешају се с њима...)
Човјек је ставио прст на чело, треба добро размислити како уништити и ово мало свијета што је остало.
Творац потпуно нијем и без ауторитета посматра како грабе слободу као пацови плијен.
И овог дана сукобио се живот са смрћу.
Ко зна ко ће сутра однијети побједу нека дигне руку у бескрај...
— Све је ово срање кроз густо грање, рече Буковски и затвори поклопац мртвачког сандука...

Александра Мариловић

◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Истргнуто из рукописа у настајању

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Радомир Д. Митрић: Недоречености

Недоречености

Кад јесен се у зиму преобрази,
а у голему сену вида урасте срж успомена,
устајем сед у то седо време, и бивам
у прочишћењу мрк и хладан, неодлучан
да искажем речи. Те речи су мукле и тешке,
и док ступају у привид и боје глас,
глас онај што је к'о океан онда сажима
тишину у звук. Њен звук је модар
у свом настајању, да би могао обухватити
целотворје. И седим и сéдим на капији,
и ћутим недоречен и склизак, неопипљив
у свом недозвуку. Изван времена ходим,
док се време у свевреме протаче,
и тако ходећи ја сам свејединка недоречености.

Радомир Д. Митрић

Фотографије: Матеја Душанић

Растко Петровић: ЉУДИ ГОВОРЕ (фрагмент)

Алфа, Београд 1999.

ЉУДИ ГОВОРЕ (фрагмент)
 
Крчмар скиде убрус који је имао везан око врата, обриса њим уста, и, спреман на разговор, одмаче се мало од стола.
– Верујете ли ви, господине, да ће бити ускоро рата?
– Са ким мислите да би се морало ратовати?
– О, доста је отворити новине. У целом свету пишу о томе. Мислите ли да се то може избећи?
– Не знам. Можда ће једнога дана ратови сасвим ишчезнути. Дубоке, исконске силе које покрећу ратове више неће имати дејства. И онда ће сви народи бити у праву.
– Али има народа који би желели да уживају у миру своју културу и других, који немају културе, и који воле рат да би се забављали рушећи.
– Сваки народ је у току времена и с муком прикупио ма и најмање благостање, ма и најсиромашније, и то је његова култура. Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт.
– Откуд онда ратови?
– То баш и кажем: рат не долази зато што га један народ воли а други не, што је један у праву а други не, или што је један некултуран а други не. Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђе. Сваки народ засебно пазиће на себе непрестано, да се то на њему не збуде. Као што сваки човек пази да не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом.
– Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира.
– Сигурно... Замислите, ја сам данас код вас, на вашем острву, које је јединствено у својој простоти и лепоти. Ничега на њему нема што би ми било туђе или што би ме чинило туђином. Ви бисте ноћас могли бити на некој мојој реци и осећати се исто тако присно и угодно као да сте у самом завичају. Не могу да појмим како се онда могу наћи два човека да се убијају, мрзећи земљу, један другога и мислећи да је то земља која му жели зла.
– Нећете, ипак, рећи да нема никога који мрзи нашег човека и који му жели смрт.
– Можда! Докле год човек човека није видео, није разговарао са њим, док не може да га замисли; нарочито док не може да замисли да и онај други има своје занате, децу, бриге, да је углавном срећа и несрећа расподељена подједнако праведно и неправедно по свету, можда и уме да мрзи. Али кад су за истим столом, нити може пожелети да убија, нити мрзети. Разлика у језику, у обичајима, отпада чим два човека почну да се споразумевају, макар се и не разумели. Разлика нешто значи само кад се каже: њих раздваја језик, обичаји. Ви сте видели у рату, ретко је да војник није осећао сажаљење према заробљенику. Сигурно је да сваки од нас воли своју отаџбину више од иједне друге земље на свету. И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли.
– Отаџбина је једна велика лепа ствар.
– Ја мислим да је љубав за отаџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар. Можемо да је волимо сви заједно, и нико ни на ког због тога да не буде љубоморан. Да волимо жене које су на њој рођене, свитања и заласке на њој, и уопште све.
– Ви сте или новинар или песник, господине.
– Можда, али ја не говорим ни као новинар, ни као песник. Цео свет овако мисли или осећа.
Одједном видим да сам се одиста упустио у сувише апстрактно разлагање, можда сувише књижевно. Рат? Ко зна, можда је рат заиста  вечит. Можда мржња која настаје између људи неће никада бити избрисана. Свакако је глупо говорити о томе са овим добрим људима које збуњује што треба да имају о томе своје мишљење. Желим да променим разговор.

Растко Петровић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ИГРАЧИ... ТИ И ЈА

ИГРАЧИ... ТИ И ЈА

                  Нади Петровић

И данас ми се тако плаче.

Гледам Коловођу и Играче,
играју по старом — добро
познатом такту.

А Трубачи не посустају —
трубе ли трубе.

Загледам Коло бучно, Коло
Српско, виловито.

И Игра ми све теже пада —
више смета.

Док Твоје ријечи одзвањају:

Све је игра
и игра је Све,
између почетка
и краја тамног вилајета...

Мирослав Б. Душанић

ISBN: 978-86-7072-067-1

Па док је још "вруће" да обзнанимо и ову, да не остане заборављена у "запећку":

Из угла мрклине

Понекад играчи,
чешће играчке,
као што сумрак постаје ноћ,
а дан је кад се из угла мрклине гледа,
а за то време талас шизофреничне игре
запљускује нам стопала,
стиже до бедара,
потапа недра,
и даље вира и извире,
и врти као небеска злослутна чигра,
и све је ко да ништа није у очима оних без вида,
а Песник који осећа избаци цевчицу речи и хвата ваздух,
и пуни мехове као риба, да не потоне и челом додирне дно,
да се одупре и ослушне долази ли нам однекуд спас ил’ лек
ил’ је унапред одређено ко је победник, а ко побеђени,
и где су раскућене речи само неважећи жетони за алаве крупијее
и зечице које се коте на све стране и ломе играчке и наше сећање.

Нада Петровић

Мирослав Б. Душанић

Нада Петровић: Колаж Мирослава Б. Душанића ..... Недостајањем запосједнути...

Колаж Мирослава Б. Душанића ..... Недостајањем запосједнути...

И та мета као путоказ
концентрични кругови вибрирају
линије таласају у залеђеном крику
на руци сат, оков или телепронтер до циља,
а све однекуд познато,
додирнуто у ноћним морама
након којих се упреда спирала
будућности која је прошла
измешана пепелом и живима,
без сећања, без надања,
без временске одреднице
у којој се сада стопило у овде,
док се пред колажем мисли роје
а ни једна не успева да се заокружи
него гута саму себе до прснућа,
једино, можда, када се погледа у зид
у који су закуцани ексери привида
и између њих разапета сенка,
опседнута недостајањем запоседнутости,
бледи у сумраку свеприсутног
и наставља тврдоглаво да ћути

Нада Петровић

Јелена Глишић: НЕСТАЈАЊЕ

НЕСТАЈАЊЕ

Нестаде за трен сва љепота –
црни се облаци небом вуку,
иако сунце тек је изашло,
дан мучно плови у мрачну луку.

Нестаде за трен сва љепота –
цвркут се птица не чује више,
и стаде ријека, и вјетар стаде,
гледајућ' дан како издише.

Нестаде за трен сва љепота –
из мајских ружа отров се шири,
жмиркају тужно звијезде са неба,
а мјесец неће ни да провири.

Нестаде за трен сва љепота –
да л' дан је није чувати знао,
па сад кȏ просјак тражи и моли
свјетлости зрачак ко би му дао.

Јелена Глишић