петак, 29. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Duft der Honigblüte von Heike Dehm

Egon Schiele (Tulln 1890 - 1918 Wien)

Duft der Honigblüte von Heike Dehm

zeile
für
zeile
aus dem gedicht
jede silbe
fließt
und
durch-dringt
selbst die pause
mich
durch-
ein-ander-
bringt
und
wickelt
wieder ein
in
liebes-
leiden

Miroslav B. Dušanić

среда, 27. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Odyssee 2008

2008

Ein schönes Licht
es zieht auf, sieh!
die Stille bricht
so laut wie nie.


© by Danilo Vuksanović

Odyssee 2008

Und wieder beschleicht mich ein sonderbares Gefühl:
mir ist, als wollen sich die Gesichter der Verstorbenen
und Umgebrachten in mir beleben,
die schlafen gelegen seit Jahrhunderten.

Ihr Geretteten seht alles vom Opfer her.
Da im Ausland - nachts in leeren Räumen,
verglüht euer Traum von der Rückkehr
nach Bosnien oder andren Schlachtfeldern.

Weil ihr glaubt alle Dinge zu wissen: wie viel an Leiden
die Erwachsene und Kinder in der weiten Welt
auf Beschluss der Götter erduldet haben, und
glaubt zu wissen, was in der Zukunft geschehen wird.

Miroslav B. Dušanić

*****************************************************
*****************************************************
*****************************************************
AHNUNG

Plötzlich die Ahnung:
angstvoll setzt du die Schritte
die Pfade vermint.

There’s a foreboding:
Fearfully setting your steps
mines everywhere.

Miroslav B. Dušanić: Geschmack der Liebe

Geschmack der Liebe

Auch in dieser Nacht ein Geschrei
von Hier nach Dort.
Es fließt das herbe Getränk,
schnell wie dieser Monat Februar 2008.
Aber die Angst bleibt,
dass ich dem Nichts meine Zärtlichkeit schenke.

Miroslav B. Dušanić

© by Sergey Belov
Schweiß
schmeckt danach
Salz
von Tränen
auch Striemen
die
nicht einer mehr sieht;
glimmende Liebe
wärmt nimmer
nicht heil
ist für niemand gemacht.

© by SuMuze

уторак, 26. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Deutschstunde

Мирослав Б. Душанић
Deutschstunde

Die Nacht schafft tausend Ungeheuer,
schleicht mir ins Herz hinein.
Lass, o Gott, o lass mich sein!
Wenn die Nacht sich endlich
auf den Scheiterhaufen wirft,
wieder nieder zur Erde. - Zurück
an die Türen der Liebenden,
langen und bangen
bis aus den Augen das Salzige quillt.

Miroslav B. Dušanić

Ulla Hahn

Ulla Hahn

Im Gedicht bin ich Ich bis zur Unkenntlichkeit, als eine, die sich zu Sprache gemacht, in Wörter aufgelöst hat, in Silben. Das Ich im Gedicht ist niemals identisch mit meiner Person. Ich bin ein Wortding geworden, ungleich realer und umfassender als jedes reale Ich; es umgreift das meine und das aller Leser aller Zeiten. 

Ulla Hahn

понедељак, 25. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Alles ist vorbei


es ist als löst sich alles sprechen
in ein ur-raunen auf
du bist am ende deiner zeit
erinnerst du dich noch:
es gab in deiner seele eine ganze welt
sie trug die sonne in voller reife
und der tag dauerte sehr lang

siehst du nicht ein: alles ist vorbei
keine schwalbe kehrt zurück
und bringt dich nach haus
und nichts anders sein kann
als ein fauler vers in dieser welt

Miroslav B. Dušanić

недеља, 24. фебруар 2008.

Charles Bukowski: Das Unmögliche

Charles Bukowski

Das Unmögliche

Van Gogh bittet seinen Bruder um Farbe
Hemingway testet seine Schrotflinte an sich selber
Céline geht als Arzt pleite
die Unmöglichkeit, Mensch zu sein.

Villon als Dieb aus Paris verbannt
Faulkner betrunken in den Gossen seiner Stadt
die Unmöglichkeit, Mensch zu sein.

Burroughs erschießt seine Frau
Mailer sticht auf seine mit dem Messer ein
die Unmöglichkeit, Mensch zu sein.

Maupassant wird wahnsinnig in einem Ruderboot
Dostojewski wird an die Wand gestellt
Crane springt vom Heck in die Schiffsschraube rein
die Unmöglichkeit.

Sylvia, den Kopf im Gasherd wie eine gebackene Kartoffel
Harry Crosby springt in die Schwarze Sonne
Lorca von spanischen Soldaten auf der Straße ermordet
die Unmöglichkeit

Artaud auf einer Bank im Irrenhaus
Chatterton trinkt Rattengift
Shakespeare ein Plagiator
Beethoven mit einem Hörrohr im Ohr
die Unmöglichkeit die Unmöglichkeit.

Nietzsche unheilbar verrückt
die Unmöglichkeit, Mensch zu sein
allzumenschlich
dieses Atmen
ein und aus
aus und ein

diese verkrachten
Existenzen
diese Feiglinge
diese Champions

diese glorreichen
verrückten Hunde
die das Unmögliche tun
und uns diesen
schmalen Hoffnungsschimmer erhalten.

Charles Bukowski

субота, 23. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: plasă de captură împletită cuvânt cu cuvânt


a savurat îndrăgostit de cuvinte tăcut
invadarea sunetelor
declaraţiei ei de dragoste: plasă de captură
împletită cuvânt cu cuvânt
ca o rugăciune inima lui
pâlpâie sunet cu sunet
şi se străpunge înăuntru

Miroslav B. Dušanić
(aus dem Deutschen von Anton Potche)


Skulptur: © by Tamara Lunginović

Tamara Lunginović: Born 1969 in Vukovar. 1990 graduated in High school "kollegium Karl Borromaus" in Altdorf/Switzerland. Graduated at Academy of Arts in Novi Sad in 1997, on desk of sculpture. Since 2000, she is a member of artistic association of Switzerland (Visarte). Lives and works in Switzerland - Lutry.

среда, 20. фебруар 2008.

уторак, 19. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Nr. 17

© by Dragan Ilić Di Vogo
unterwegs
17

das licht geht
aus

für fragende
blicke

noch gibt es
uns

im schlaf

Miroslav B. Dušanić

© by Zoran Pecin - Prozess (Proces)
/Photo © by Aleksandar M. Lukić/
Muschelschlaf

das traurige schauen
rannte zur nacht
und wärmte sich dort

Fabian Tietz

Miroslav B. Dušanić: Gewässer in mir

© by Biddy Maroney
Gewässer in mir

das wasser entspringt und steigt
der wiederschein der abendlichen wolken im wasser
die formen des fließenden wassers und der
wasser-über-schwemmung
die formen des gewellten wassers
das wasser das glänzt
die formen des stehenden wassers
das trübe wasser
das sinkt und stinkt

Miroslav B. Dušanić

субота, 16. фебруар 2008.

Boris S. Staparac: Sculptures


© by Boris S. Staparac: Sleeping

Boris Staparac was born 1958. in Arandjelovac, State of Serbia, and he is now living in place of Dalj, State of Croatia, which is situate on the Serbian and Croatian border. Over 25 years he is in world of the art and as a artist he made more then 200 sculptures. He express himself in techniques such are engraving, ceramics, terracotta and finally in model concrete, which actually represent classical chisel without of form or model using, which means that every sculpture maid in this new way is completely unique and unrepeatable.

He represent himself on numerous self-contained and group exhibitions, where he was noticed as a fresh and new sculptor and he get critically very positive estimates. His art pieces becomes part of the private collections world wide, in countries such are, Austria, Monte Carlo, United States... His gold was projected in three public sculptures, where the Rocky Balboa sculpture in Serbia became most famous.

© by Boris S. Staparac: Violinist-woman

Јесен у чаши од кобалта



Јесен у чаши од кобалта

Суве гране дрвећа су махале изнад магле као велике руке земље замочене очајем у дубину неба. Тишину ломи ветар зацепљујући у њу челичне оштрице хладноће звука ледених харфи што су се заледиле на парама гејзира. Сликар Мунч гура из платна човека пунога крика и он се надувава кроз маглу и испада пред задиханог шетача. Шетач прође забијене браде у ревере не хајући на Мунчов крик који је још увек мирисао на ланено уље и дебеле намазе боја. Не верујући ветар да неко може не чути тај крик појача дување у лице шетача, али он само провири кроз рупицу дугмета у небо и дуне буљук паре у маглу окачену о суве гране дрвећа. Хук његове туге откине црне цветове и они измешаше свој крик са Мунчовим па из оба излетеше вране и ускомешаше небо црним флекама. Шетач стаде. Дуне у недра свој утајени крик и на друго око погледа у небо напупело од црних флека које само што није процветало снегом. Тупо гледајући у рупе на магли које су криком Мунча и криком врана изазивале маглу да процвета снегом, није приметио човека који му је ишао у сусрет и ношен силином ветра, налете на њега. Ономе, испаде из руке завежљај књига увезан шпагом, а шетачу испаде дрхтаво:

- Извините молим вас.-

- Извините.- Врати му придошлица и сагне се да дохвати заважљај, но сагне се и шетач и њихове се главе, ''тупп'', сударише.

- Опа.- Уздахну Шетач. Око му се уврежи у око онога испред себе и он у његовој дубини види сузу налик на отргнути кристал са ледене фигуре из Осла којој је вајар нехотице, длетом расекао усну раширену у осмех.

- Познајемо ли се ми?- Упитао је шетач заглављен погледом између разбацаних сувих грана у ветру, и неба кроз чије су жуте флеке пропадали бели цветови снега, па падале на земље која је на своју црнину чекала белину небеса.

- Ја познајем вас.- Одговорио му је глас који се претворио у женско мажење вокалима.

И шетач виде да пред њим чучи жена забрађена у велику мараму и кроз рупице на плетиву вири у његово необријано лице. Гледала га је са подозрењем, са опрезним искораком ноге који је наговештавао да је увек спремна на бег и увек спремна на скок у загрљај. Шетач развеже своје мисли умотане у корице сећања, прелиста фотографије у њима налик на девојкино лице, па одмахне главом.

- Не, ја вас не познајем.- Одговорио је не примећујући да још увек клечи испред девојке и држи свезак књига који је испустила. Она се осмехне, дуне у његово лице прегршт магле који је мирисао на цветове баобаба који никада нису осетиле мирис пахуљица, и ухвати за шпагу којом су биле увезане књиге.

- Свакако да ме не познајете, ја сам мала неважна девојчица. Али ја вас познајем јер сам прочитала све ваше књиге. Знам да сте писац и да се зовете..-

- За име Бога ћутите.- Уплашо прозбори шетач погледајући високо у небо где су кроз црне рупе цветали букети снега и са висине одбацивали своје беле латице.

- Може вас неко чути, а онда ето проблема.- Поверљиво је шапутао док му је ветар кидао речи са уста и разносио их на све стране света. Девојка се исправи и држећи завежљај за шпагу подигне и шетача. Стајао је испред ње покушавајући да наговести израз њеног лица испод мараме. По гласу јој је стварао слику лица у мислима. Детаљ по детаљ.
–Да. Има фине црте лица. Нос, усне и врат као у порцеланске лутке а очи црне и искричаве..-

- Ви сте мој омиљени писац. Ох, колико лепо пишете о љубави. Тај занос, мелодија речи, звук емоција..- Говорила је девојка и даље забрађена у црну мараму из које су јој трен на трен светлуцале очи.

- Љубав, звуци, мелодија, ех драга моја, ех драга моја..- Само је пискутао шетач док се на пару његових речи лепило милион латица снега и светлуцале у њој чинећи космос расутих звезда.

- Волела бих да једнога дана будем писац као ви.- Шапнула је опрезно га гледајући кроз искрице пахуљица којима их је засуло небо кроз црне рупе што су отресале крилима.

- Ох, не будите тако сурови према себи. Љубав се плаћа,,,. И свака реч која има звук се плаћа. Плаћа се болом драга моја. Јер, писац није ништа друго него отворено небо са црним рупама које машу крилима и кроз које пропадају букети снега, латице беле и чисте и пуне сјаја звезда. Љубити, значи завезати се за точак бола. Волети, значи котрљати се на томе точку кроз живот, кроз трње и срчу речи оних који никада неће љубити. Бежите драга моја. Бежите из ризнице бола у којој писац љубави раздере груди и замочи перо у њих па крвљу својом пише текстове о њој о љубави, о љубави,,, о смрти својој, и вечности онога што је написао.-

На мах се девојци учини да низ брадате шетачеве образе капају сузе, али га онда застре снег и само је из те белине могла да чује његове речи које су одзвањале као прапорци и звецкале кроз пахуљице.

- Што више у себи понесете љубави, више ће се туге окачити о ваша рамена. Свака реч која звучи;'' ја љубим''. Повући ће вас низ литицу туге у бездан самоће. Да, да, добро сте чули. Ако желите да љубите некога или, или рецимо свет, свим срцем, будите сигурни да ће вас презрети и да ће те уместо љубави доживети бол и самоћу.-

-Немојте, немојте ме плашити. Ја тако силно желим да волим и да ме воле.- Дахтала је девојка у пахуљице и топила их испрекиданим дахом из дубине груди, тако да су се испред лица шетача претварале у потоке који су капали низ његову браду.

- То је истина и немам намеру да вас лажем. Ако то још желите записати будите сигурни да ћете навући омчу око својега врата а сви они који вас буду читали, разочарани својим не успесима чезнуће да је стегну.-

Девојка спусти мараму са лица. Њено лице, његова белина блесне кроз латице пахуљица. На уснама руменим од чежње за пољупцем, заискрише звезде закуцане лепоте у мокре одаје букета пахуљица.

- Дакле истина је да писци пишу замачући перо у своју крв.- Шапнула је тек овлаш отварајући усне да не отопи врелим дахом послагане звезде на својим уснама. Писац климне главом. Није јој могао рећи, није имао храбрости да јој призна последњу тајну писаца. А и како би јој могао саопштити да сваки писац почиње умирати чим напише своју прву причу. Да ли би му уопште веровала да са сваком новом књигом одузму себи живот и за један нови живот постану бесмртни?

- Дакле.- рекла је девојка која је држала канапом завезане књиге у руци као да са њоме држи омчу намакнуту на пишчев врат.- Дакле ако желим да пишем да будем спремна за ту реч и да умрем?-

- Да.- Климнуо је главом писац. – Што се будеш више извештила да дубље гурнеш перо у себе и напишеш са њим дубљу причу себе, већма ћеш умрети. То је проклетство песника. Да умиру певајући стих а при томе сакривајући боли од света, од себе од самоће која им глође не проспаване ноћи.-

И док се девојка није надала, он развеже поглед од њеног погледа испусти књиге које се обесише на шпаги у њеној руци и оде кроз међаву.
Неко је време девојка стајала са обешеним књигама у руци а онда подигне поглед према небу и дуна у букет снега који је пропадао кроз тамне рупе на небу што су ламатале крилима на ветру.

-Драга моја.- говорила је девојка замотавајући се у црну мараму. – Време ти је да одеш кући и по први пут се погубиш пером замоченим у своје груди са којим ћеш написати причу.-

Иза писца је остао траг корака у који су падале пахуљице настојући да их што пре прекрије и сакрију њихов каљави траг белином. Само је ветар кроз Мунчеву слику дувао крик, крик кроз који је писац по ко зна који пут погубљавао себе и постајао бесмртан.

Ову причу сам посветио барду Стевану Исаковом који ме је научио да тишина има звук чекања радости живота и кроз љубави откидање себе од света и везивања за бесмртно и вечно, своје лично биће.

Борис С. Стапарац

Johann Wolfgang von Goethe

Johann Wolfgang von Goethe
"Erkenne dich!" Was soll das heißen?
Es heißt: Sei nur und sei auch nicht!
Es ist eben einen Spruch der lieben Weisen,
der sich in der Kürze widerspricht.

Johann Wolfgang von Goethe

четвртак, 14. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Nacht des Heiligen Trifun

Nacht des Heiligen Trifun

nachts umher ging und schrie
so traurig: küssen wollt
unter zweigen ich
wo man die augen offen
bis zu himmel
schlafen kann

die nacht als sie sterne
in den wimpern trug
unerwartet: sie versank
im zarten birkenbaumschatten
dass mein herz
für immer gebrochen

Miroslav B. Dušanić

© by Anke Merzbach
wahrheit des entheiligten

und auch tulpen halfen
nichts gegen grauenhafte
öde blieb genau dort wo
es schlug für dich

was ist ewigkeit außer
theoretisches gewäsch
du meine güte ist das
unerträglich geworden

Elsa Rieger
___________________________________________

und der tag raunt:
nur zweige brachen
im birkenstamme
lebt das herz im namen
unserer nacht

lylo

Sara Dušanić: 6.oktober

© by Anke Merzbach
6.oktober

scham den
lippen! wohl
geformtes ge-
schminke (doch
gar nicht nötig!)
„machste mal
kuss- statt
fischmund?“

tanzbein und radio-
musik swingen
einen silberlöffel
mit marzipan - jo-
ghurt an linken arsch-
packe, kleben!
„Ha, ha, det war ein-
satz!“, flugs der
hosenstrip und zur
tür hinaus.

nach freiwild nacht
und morgen „wahrl-
ich ordentliche figur!“,
mit nacktem hinter
an das zimmer-
mädchen vorbei
balance - aktieren.

wäscheschlachten!
mit manns-
kraft die liebste
von einer früh
links rolle aus
blauen bettbezucht
pellen, sie spielt
cleopatra, ach JA!
dem caesar!

Sara Dušanić

среда, 13. фебруар 2008.

Jorge Luis Borges


Alfonso Reyes, der große mexikanische Prosaschriftsteller und manchmal der größte mexikanische Dichter, sagte zu mir: „Wir müssen veröffentlichen, was wir schreiben. Tun wir es nicht, ändern wir es unablässig, versuchen uns an allen möglichen Variationen und bringen doch nichts Besseres zustande.“

Jorge Luis Borges

уторак, 12. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Fremde in mir

Мирослав Б. Душанић
Fremde in mir

Ich war in Bosnien.
Ich glaube es, dort, geboren zu sein,
aber das war lange her.
Ein ermüdeter Soldat ließ mich
zwischen Buchenbäumen laufen,
damit du mich weiterhin liebst.
Es könnte sein, dass er seinen
jüngeren Bruder in mir sah,
vielleicht, sah er völlig seitenverkehrt.
Wenn ich heute vor dem Spiegel stehe,
gehe ich von einer Welt in die Andere,
und wische das Blut
vom Munde des Erschossenen.
Ich wische es vorsichtig, sehr vorsichtig.
Es tut ihm weh.

Miroslav B. Dušanić

Miroslav B. Dušanić: Der Tod schleift die Rasierklinge.


Der Tod schleift die Rasierklinge.
Trübe Blicke in den Spiegel
ändern nichts.

Miroslav B. Dušanić

понедељак, 11. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Der Tod schleift die Rasierklinge

© by Gabriele Bullita
Der Tod schleift die Rasierklinge,
verlässt das Haus - träge wie
eine flügellose Taube das Tor,
zu ziehen, dort, wo der Nebel
bald sich verdichtet, und wo es
niemals heller wird, auch nicht
einmal mehr die Farbe - keine
Liebe, nur noch die Gesichter
aufgedunsen von den Tränen,
und die Stille, endlos, die Stille.

Miroslav B. Dušanić

субота, 09. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Reiselust


Reiselust
Wind versucht
Salz in die Augen zu legen.
Fabian Tietz

Der Tod schleift die Rasierklinge,
ruft uns nach Hause zurück.
An diesem Tage
- fast schon im Frühling -
die Reise wird fortgesetzt.

Unter den Füßen schreien
begrabene Knochen.
Ihre Wehlaute besiedeln
nach Stille hungrige Ohren.

Die Geschichte versucht uns
- fast aufdringlich -
zu verführen,
aber Niemand sehnt sich
nach Selbstmorde.

Miroslav B. Dušanić

Miroslav B. Dušanić: Gedicht


Gedicht

hörst du nicht
hörst du nicht, wie es schlägt*

und jedes wort
öffnet alte wunden

Miroslav B. Dušanić

*ottó tolnai 

петак, 08. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić:: Serbien


Serbien - die Unmutszunge rührt
seit ich das letzte Mal
Zukunft und
Fluchtstraßen suchte

Serbien - ich wollte nur meinen Mund
aufmachen ernst besorgt
um deine vielleicht
letzten Kriege

Miroslav B. Dušanić


© by Boris S. Staparac: The Scream (Vrisak)

понедељак, 04. фебруар 2008.

Miroslav B. Dušanić: Bald hinter uns die Zukunft

© by Maks Tarnalitsky
Bald hinter uns die Zukunft

Wolkenüberzogene Nächte
schwerelos
und gespenstisch
verschleiern unsere Blicke.
Die Zukunft spannt ein Seil
über die Welt
und wir beugen uns
tastend
nach der verlorenen Spur.

Miroslav B. Dušanić
/dank für die inspiration an fabian tietz /

Miroslav B. Dušanić: Verbrechen

© by Manuel Neri - Alicia No. 7 (1994)
So dicht und rot das Gras
in ihrem starren Blick.
Der Junge stach mit Messer,
verschwand im Sonnenlicht

Miroslav B. Dušanić

субота, 02. фебруар 2008.

Roland Barthes (1915-1980)

Roland Barthes
Das Schreiben ist eine Kreation; und in dem Maße ist es auch ein Verfahren der Fortpflanzung, der Prokreation. Es stellt ganz einfach eine Art und Weise dar, das Gefühl des Todes und der allumfassenden Vernichtung zu bekämpfen und zu bezwingen.
(...) Während des Schreibens streut man Keime aus; man mag sich vorstellen, dass man so etwas wie Samen ausstreut und folglich in den allgemeinen Kreislauf der Samen eintritt.

Roland Barthes