Преци су чекали крај ватре
и у дугом стрпљивом очекивању
све страхове окрунили,
досули немир пити
и љут прах јаловине,
сасушене пороке издробили,
све несанице,
снове.
Крв се изли,
довољно за живот
и за смрт.
Сваки нови дамар нестаје
у прастаром жамору крвотока.
Упорно над казаном бдију,
капљу им бајалице у течност
што се излива у нове калупе.
Додирују те речима непознатим,
блиским
и чувају ти место крај огњишта.
Да их сретнеш, да ли би их препознао?
Ивана Кекић
Нема коментара:
Постави коментар