Улична сцена
Слеп мали дечко
Са папирним знаком
Прибоденим на груди.
Премален да напољу проси сам.
Но, био је ту.
Ово чудно столеће
Са својим покољем недужних,
Својим летом на месец
И њиме који чека на мене
У страном граду
У улици где сан изгубио пут.
Чувши да се приближавам,
Извадио је гумену играчку
Из својих уста
Као да би нешто рекао,
А ипак није.
Била је то глава, глава лутке,
Страшно изгрижена,
Дигнута високо да је видим.
Њих двоје кезе се мени.
Чарлс Симић
Слеп мали дечко
Са папирним знаком
Прибоденим на груди.
Премален да напољу проси сам.
Но, био је ту.
Ово чудно столеће
Са својим покољем недужних,
Својим летом на месец
И њиме који чека на мене
У страном граду
У улици где сан изгубио пут.
Чувши да се приближавам,
Извадио је гумену играчку
Из својих уста
Као да би нешто рекао,
А ипак није.
Била је то глава, глава лутке,
Страшно изгрижена,
Дигнута високо да је видим.
Њих двоје кезе се мени.
Чарлс Симић
1 коментар:
¡Qué maravillosa alegoría!: "la calle donde el sueño del tiempo se perdió". Y así es, Miroslav, el autor retrata, como tú en tus poemas, una realidad tan nefasta como la imagen de un niño que será masacrado en su inocencia.
La demoledora máquina de la indiferencia, la maldita opresión a pueblos libres, las malditas ansias de poder, están mezcladas con pueriles avances científicos de los que no disfruta el pueblo.
Dureza, opresión de dolor y pasión por los seres desvalidos son las componentes de este bello poema.
Gracias por compartir estos versos.
Un abrazo, amigo Miroslav.
Постави коментар