0
Мирослав Б. Душанић
Сиви тренутак

Наједном засиви,
као прегорело је све,
а све живи.

Друже у тајни,
чуј, мукотрпно се ово срце
мимо своје језе отисне.

И који за мном,
и у незнању,
греш овај чудни пут:

Сиво је тамо,
сивином прострели бит,
сиве су очи тајни.

И када умиру дрвета,
ни туга ни опомена, те сухи лист
чудно тишином омилује патнику чело.

Момчило Настасијевић

Постави коментар Blogger

 
Top