 |
| Мирослав Б. Душанић |
Сиви тренутак
Наједном засиви,
а све живи.
Друже у тајни,
чуј, мукотрпно се ово срце
мимо своје језе отисне.
И који за мном,
и у незнању,
греш овај чудни пут:
Сиво је тамо,
сивином прострели бит,
сиве су очи тајни.
И када умиру дрвета,
ни туга ни опомена, те сухи лист
чудно тишином омилује патнику чело.
Момчило Настасијевић
Нема коментара:
Постави коментар