На врху
Моје су стопе, блажена белино,
остале на врху где ветрови хује,
а ја сам, најзад, сишао у низину,
у топлу влагу, у мрак, неумитно.
А оно што је једном било битно,
предато висини навек да самује,
у дослуху је с божанском суштином,
а небитно се вратило свом праху.
Танка се светлост не приклони страху,
небол се с мојим болом не сликује,
нек трају у оку они што сневаху,
јер у стварности празнина ликује.
Зоран Вучић
Нема коментара:
Постави коментар