0
Мирослав Б. Душанић
Њена је барка плакала на води
Када спазих са обале вапај њене силуете
Са себе збацих сенку смокава
И кроз огањ медуза дрзнух се ка њој
Пејсажи њених обриса бежаху из пожуде
Када дирнух њене усне
Кротила је сопствени стид ал` дрско
Груди су капале у сутон
Ка соли мог дрхтања
На пучини силовито окупах је пољупцима
Од властите крви згужвах јој модрице на кожи
Нежно и неспретно
Крила ме под слапом својих увојака
Док роних ка ковитлацу
Она је вила маглу свог тела
Као једро за мој чун
Алге погнуше главе
И моја страст бризну ка месечини
И њен срам прсну кроз тмину
И узјахах пастува за пут њених свила
И безумљем прхнух
Ал` нечија је она била
Нечија је она била…

1993.

Станимир Трифуновић

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top