Власта Младеновић |
Застранио сам начисто.
Свугде видим Србију
и свугде ме бију
олује и кише.
Што је превише, превише.
(2003)
![]() |
Долазио код мене
Сима Милутиновић из Видина,
тражио песме на увид,
да ме совјетује
шта је добро,
а шта се несме.
Ствари су усмене,
историја се узалуд пише,
ништа од знања,
ништа од звања,
послушај како брдо јечи
и долина одзвања.
![]() |
Узалуд је учени Арнобије
веровао у своје ученике,
они никада неће верно
пренети његове речи.
Свестан тога,
умјесто сјајних тога,
обукао је рите
и сишао међу
непријатеље скрите.
Они ће најбоље
разумети његове скрипте.
![]() |
Горе моје ране,
Горане (Станковићу) пеку,
залуд силазих
на Црну Реку,
узбуњивах псе
и петлове ране,
збуњивах хајдуке,
издаше ме
и ноге и руке,
само душа оста
и траг модри,
да ме прене,
да ме бодри,
кад је доста.
Никад више –
рече гавран –
никад више
овај дан.
![]() |
Залуд сам жудео
за међуречјем,
тајнама Месопотамије,
грчевито трагао
за грчким боговима,
тама није тамо
из које јавља се зрак,
само корак до мене
открише се песме камене.
![]() |
Што се песама мојих тиче,
ништа се није променило,
већ и даље морам
да их објашњавам,
пре тога Турцима,
сада инима.
Сјаха Мурта,
узјаха Курта.
![]() |
Речи твоје погане
морају бити пријемчиве
моме слуху, ако хоћеш
да живе.
Не зависе моје песме
од твоје слушне мембране,
нити од твога језика,
умеју да буду гласне
али и тихошћу да се бране.
![]() |
Уздарје Душанићу
Сиво је небо,
тешко као олово,
последње долази време.
Сузних очију, за трен,
застадох нем.
А онда, као муња,
угледах дан после
и ново слово.
Еви хитам, ватре плам,
пишем поново,
уздарно, Богомдано,
пишем одано.
(2014)
Власта Младеновић
![]() |