четвртак, 04. децембар 2014.

Александар Радашкјевич: Двије пјесме


КАКВА ДОСАДА

Како досадно је живети, не верујући, како
веровати, не очекујући више. И месо нечије
крцкаво пропуштати кроз тело, које и не примети,
и зиму, опет бљузгаву, подносити кроз прозор
ознојен од досаде. Каква досада – то енто по
реду вече, расцмиздрено над пеном Лете.
Све препознавати, не видевши ништа, и видети
данима, ништа не препознајући. Лепршати, у
памет узети се, венути, легати и устајати, и лик
умивати, који наниже клизи, да би  уљудно
намигивао светини, док ова гоји се у посном
загрљају досаде. Појединачно, удвоје, у сну
о сновима или у препуној ступи поднебесној,
где још од јутра све врви – каква је досада
поново живети и умирати. И умирати –
каква лепљива  то је, безизлазна досада. Каква
досада – на свету досађивати се десетинама
Божјих зима тако заразно, тако поштено
и да вам не дојади, ни овако ни онако, и да
никако не дојади вам као пролећна омама та
земаљска присносрдачна досада.

                                         12.2002. Бохемија


ТРИПТИХ КИШЕ

I

Ја знам музику растајања, која лије
и лије обилно, непрестано, и сваки
поглед за погледом лако раскринкава
њен пусти припев у растопљеним
зеницама.
                  Ја знам како се седи у углу
укочено зурећи у угао, као да
иза угла извући ћемо мрежама
свитање, и откровење ће нас влажно и
полагано пољубити у чело.
                                               Ја знам, знам
како грудима просецати звучни талас
и не старити, не спавати у сну, када –
на меком  глибовитом пакленом –
када на дну за тамом тама и сенка
у тами не дирне те и не узљуља,
када те уопште не примећују иза
непомериве срме
кише која живог те
односи.


II

Шта ће мени киша у Паризу пред-
јесењем? Шта ће ми новости
друге? Празни шта ће ми позиви?
Мени грозничаво руменило на
јабуци, шиштање шибице пуне
влаге, бућкање леда у јантарном
вискију и окна у окну коме смркава се –
шта ће ми? Шта ће ми овај ја, који уздише
„шта ће ми“? И злурада је радост бити сада
и овде, где време вешто разапиње дане
и промрзле ноћи потапа
зато што јеси, ти јеси, зато што чекаш
осиротело и мислиш иза црних
огледала кише –
шта ће ми.


III

Каква упорна киша
у Паризу, како сува. И
чак је срце све тише, тише,
да не би пречуло, да не би
чуло како преко калдрме
стакласте слепа дама у
пењоару крем боје
забасава у подводну
уличицу моју
Куртуа.
              Каква окорела
киша у Паризу, каква
неовдашња. Она кортља се
низ косине мансарде
набубреле као ларва, час
не опирући се, час обрушујући,
час ништа не схватајући
и плачући мутним оком
фењера.
              Каква доследна
киша у Паризу. Она трчи
по крову гола. Нико од свих
који живели су неће дописати
њене умирујуће у трулежи,
њене натопљене речи.

                           8. 2002. Париз


Нема коментара: