Говорим ти годинама
Увијек исто ти говорим
Како се воле непознате године
И како све више журимо нашој кући
Могао би нам неко доћи
А ми у пола пута
Возимо се у тамном аутомобилу
Сједећи једно поред другог
Држећи се за маглу у рукама
Којој и даље вјерујемо
Као овом трену
Јованка Стојчиновић Николић
1 коментар:
Ух Јованче,
како магла роси прозоре,
па се виде само наши трагови постојања,
који остају иза нас,
а будућност којој идемо у сусрет
постаје све више магличаста.
Постави коментар