 |
Ослоњена тупа коса на делић рударске пруге
(није се имало па то уместо наковња – бабице),
брус и белегија са прага бацају издужену сенку на лице,
из даљине се чује кукавица како се натпевана
са уздахом којим испраћам сузе до сечива.
Од росе стооке траве дрхте као трепетљика на ветру,
трепере и моји прсти, коприва и бурјан се отели, изџикљали,
отргла се и мисао да није дангубио онај ко ме је клео.
Да ми ја бар папир тугу да запишем,
чини ми се лакше би ми било
Косиште полегло по надлактици
а тело по троски, жиловлаку и камилици,
чекићање оштрице док зуби трну,
уместо посуде са мало воде
живо врело под трепавицама,
а да ми је бар мастило и перо
да саму себе словима жигошем
чини ми се лакше би ми било
Нада Петровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар