 |
Испило ми је време
све оне године,
у којима сам боса
сазнавала шта је
и каква је, заправо, роса.
А све у нади
да ћу, једном, моћи
и голим стопалима
ходати по брдима и стенама,
и по осеци, и по плими,
И у вери
да ћу моћи и трчати,
и ходати по таласима,
а не само
за њима,
И да ћу,
бар негде,
у песку
оставити траг,
и ону моју молитву за воду,
Молитву
да
никад
не пресуше
ни сва мора,
ни све Мораве.
Вида Ненадић
/Преузето из ТРАГ, Часопис за књижевност, уметност и културу; година VIII, књига VIII, свеска XXXI; Врбас, септембар 2012./
Нема коментара:
Постави коментар