 |
М. Душанићу
Отварам прозор и ослушкујем птице
(на дохват су руке, само што на длан не слете),
укорењена у сећања, у страхове, у туђе игре,
на земљи својој, а без прадедовског завичаја,
загледам путеве у талозима прве јутарње кафе,
у кечевима који другима испадају из рукава,
одвојена од света, у међувремену свих времена,
затварам прозор и својој сенци на зиду глумим песника
који уме да стави маску празнине преко маске празног зрцала.
Нада Петровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар