Чарлс Симић: Улична сцена

Улична сцена

Слеп мали дечко
Са папирним знаком
Прибоденим на груди.
Премален да напољу проси сам.
Но, био је ту.

Ово чудно столеће
Са својим покољем недужних,
Својим летом на месец
И њиме који чека на мене
У страном граду
У улици где сан изгубио пут.

Чувши да се приближавам,
Извадио је гумену играчку
Из својих уста
Као да би нешто рекао,
А ипак није.

Била је то глава, глава лутке,
Страшно изгрижена,
Дигнута високо да је видим.
Њих двоје кезе се мени.

Чарлс Симић

Miroslav B. Dušanić: Ein unendliches Thema

Alle Rechte vorbehalten von Manning in the sky

Ein unendliches Thema

(am Rand des Buches vermerkt und beleuchtet)

Die Ferne ist es nicht und nicht die Nähe.

Ich sage: wer Lyrik schreibt, ist verrückt,

Wer sie für wahr nimmt, wird es.

Und ich habe sie nicht gedeutet,

Und Tag und Wirklichkeit von mir entweicht.

Im Fernsehn tanzen Völker mit dem Tod,

Im Schwung, eins über dem Rücken des andern.

Und ich weine Tag und Nacht,

Und alles ganz still.

Und ab und zu wird groß durch Blätter ein Gesicht,

Und geht zum Gras und wird ein Abend,

Und kommt zum Schlaf und wird ein Nass.

Ich tick nicht, was das Arschloch motiviert.

Ich tick es echt nicht…

Manche meinen: ich darf nicht länger leben,
Man sollte meine Seele strafversetzen.

Jetzt könnt ich sterben, zwecklos und sinnvoll,
Mit gelbem Laub.

Und mir wurde plötzlich klar,

Hab keinen Bock, will ich lieber alt,

Wie das Gedicht.

Miroslav B. Dušanić

An den Unbekannten jenseits der Grenze / Непознатом с друге стране границе

© by Julia Lohmann: Ohne Titel

An den Unbekannten jenseits der Grenze

Stelle dir eine Grenze vor

ohne Zaun und Wache

den Bach im Tal

auf der einen Seite

wirst du geboren

auf der anderen ich

von Hügel zu Hügel

rufen wir einander zu

du und ich

zwei ganze Völker

© by Verica Tričković

© by Julia Lohmann: Ohne Titel

Непознатом с друге стране границе

Замисли границу

без ограде и чувара

тај поток у долини

на једној страни

родиш се ти

на другој ја

с брега на брег

довикујемо се

ти и ја

два цела народа

© by Верица Тричковић

Miroslav B. Dušanić: In Grau gehüllt

© by Antonio Máro

In Grau gehüllt

Düstere Felder stumm und taub

In Erwartung des Himmels Tau

Trübe Seele in dem Wind

Verstreut in alle Richtungen…

Wie damals: Wo der Himmel leer ist

Er wirkt wie tot.

Vielleicht gibt es Augenblicke
Des Erwachens…

Miroslav B. Dušanić

Poetry in a Global Box: République du Bénin

Zino Asalor

THE LAST PAGE

(For Bola’s Sister)

we wrote, we read

we ripped pages, we wrote again

but our eyes have met the last page

of a poem book, watching

the evanescent glow of a sun

that ought never to set

face-to-pen we sit under the glint of a window sill

that holds the history of your smile

Omote

words cannot be written

on the last page of blessed memory

our tears may stain them

© by Zino Asalor

Љубомир Симовић: Заветовање

Заветовање

С руком на срцу,

сви се заветују,

да ће свим снагама,

да ће до краја живота и света,

да ће до последњег даха,

и после њега,

из покољења у покољење,

из облака у облак,

у веке векова,

да преносе заветну реч.

Ал знам ја докле ће ко

овај завет да носи:

озебли до ватре,

до цокула боси.

Љубомир Симовић

Ever feel like...

Natsume Sôseki (夏目 金之助)

“I believe that words uttered in passion contain a greater living truth than do those words which express thoughts rationally conceived. It is blood that moves the body. Words are not meant to stir the air only: they are capable of moving greater things.”

Natsume Sōseki

Мирослав Б. Душанић: Послије рата

© by Катарина Раденковић: Људи

Послије рата

Преживјели смо и сад

Оплакујемо

Очи које нас не гледају

Осим тишине
Нико нас није дочекао

Када смо се вратили

Основали смо ново

Гробље

Преуредили цркву

Сваке недјеље редовно

Палимо свијеће

Бјежећи од успомена

Никако да се отргнемо

Утиску

Да би свијет био далеко

Бољи да су они које

Оплакујемо

У нашој улози

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Три српска мотива

© by Aleksandra Đurić (Djurić): Chaos (2007)

Три српска мотива

1

Растјерано јато птица

И сунце које увијек

Залази

Човјек ћути и чека

(Неког ко не би само заузео његово мјесто
Већ и идентичну перспективу)

Над њим мрачни облак

Као оштрица ножа

2

Спушта се ноћ као глува кучка

У њој сто од храстовине лебди између пода

И таванице

Човјека нема

(Отишао је
А да друго вријеме није ни дочекао)

3

Ослушкујући кишу у ноћи једног новембра

Непознати људи опуштају мишиће

У нашим креветима

(Купимо своје сјенке и одлазимо неповратно
док нам црви изједају душе)

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Земља мртвог слова

© by *Versatis: Soliloquia Commenta

Земља мртвог слова

Све се у посљедњем рату пореметило

Неко чудно небо изнад глава

Несрећу у земљу населило

Сунце заспало на нишану језика

Наступила нека коб велика

Којој више нема имена

Ријечима се замахује као маљевима

Санитетске службе не сустижу

Да збрину све повријеђене

Земља све мање погодна за становање

А законодавац нема воље

Ни једно слово да разјасни

Мирослав Б. Душанић

Uwe Kolbe: Vater und Sohn / Уве Колбе: Отац и син

Vater und Sohn

Ein einziges Abstandhalten

und Beieinanderstehn

mit schlenkernden Armen.

Der Vater die Uniform,

der Sohn mit den Rastazöpfen.

Der Vater im Rucksack Preußen,

der Sohn auf dem Surfbrett

zur Mündung der Flüsse hinaus.

Der Vater auf Reisen,

der Sohn die innere Emigration.

Der Vater die Briefe,

der Sohn schweigt.

Vater, ders locker nimmt,

Sohn zu dem Herzen.

Einander Kampf ohne Regel,

ernster als auf dem Spieplatz je,

länger als lebenslang.

Nie sterben die Väter,

hört man, seit Ohren sind,

und selten leben die Söhne.

Uwe Kolbe

ISBN: 3-518-40990-5

Отац и син

Одржавајући исто одстојање

стоје један уз другог

с опуштеним рукама.

Отац униформисан

син са раста-плетеницама.

Отац у ранцу Пруске,

син на дасци за једрење

ка ушћу ријеке.

Отац на путовању,

син интерни емигрант.

Отац причљив,

син ћутљивко.

Отац, који све с лакоћом узима,

син све к срцу.

У међусобној борби без правила,

озбиљнији него икад прије на игралишту,

дуже од трајања једног живота.

Док очеви не поумиру,

говори се, одискона,

синови ријетко живе.

Уве Колбе

/Препјевао: Мирослав Б. Душанић/

Nobelpreis 2011: Tomas Tranströmer

ISBN: 3-931329-98-4

Skizze im Oktober

Der Schleppdampfer  ist sommersprossig vor Rost. Was tut er hier, so tief im Lande drinnen?

Er ist eine schwere erloschene Lampe in der Kälte.

Aber die Bäume haben wilde Farben. Signalen zum anderen Ufer!

Als wollten welche geholt werden.

Auf dem Wege nach Haus sehe ich die Tintenpilze durch die Grasnarbe schießen.

Sie sind die hilfesuchenden Finger von einem,

der lange vor sich hingeschluchzt hat im Dunkel dort unten.

Wir gehören der Erde.

Tomas Tranströmer

Janine Jansen spielt Mendelssohn

Janine Jansen