Милан Ђокић: Село у сумраку, Фењер

Село у сумраку, Фењер

Месец на плоту био спустио котву
Нестао приликом згодном
И ту је у питомом крају свој на своме
Село раскаљано, у белу оденуто лепоту
Утонуло ниско на тлу родном

Сељак распреже кола, киша и суснежица
А уста у зобници, само врска зоб
И брига покрива старо ћебе
Уз светлост фењера, и кораци
Ужурбано иза врата, начуљене уши

Махање репом одреди смер
Корака и бат потковица
Док сумрак се смеши и греје лице
Дневних  пребирања по  смеру шаши
Тишина ће доћи уз танка превирања

У кући, зидови укућани
И сви горки осмеси су наши

Милан Ђокић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Из преписке

Из преписке

На столу хрпа разбацаних листова
Убија ме њихова бјелина
Проналазим Твоју поруку
Морам признати не пишем пјесме
Помраченог ума понекад од ријечи
Направим штрик и омчу
И затегнем да стеже
Некада сам тако везивао кравату
Али времена се мијењају
Пропали планови
Са њима и нада у бољи свијет
На сцени су фарисеји
Разни хохштаплери и курве
А шта бих ја и објавио
Нису ми ријечи хибридне
Једноставне су и сасвим неотпорне
На коров и штеточине
Као домаће сорте воћа и поврћа

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јагода Никачевић: ПОЗНАЈЕМО ЛИ СЕ, МАЛИНОВСКИ

ауторско издање

ПАРИСКО МОДРА

(Целан-у)

покисао
од мокрих снова
без слике
нема тона

зевну Сена
са места злочина

Јагода Никачевић

Мирослав Б. Душанић

Станислав Винавер: КРСТИЋ

КРСТИЋ

Када смо освајали Торлак
Ђак поднаредник Крстић
Узевши команду над четом
Као најстарији по чину
Решио се да не одступа никако.

Ово му је било први пут
Да води у ватру читаву чету
И био је свестан неке ужасне одговорности.

Стари војници
Знали су да је рат
Саткан од наступања и одступања,
Од победа и пораза
И да треба само издржати
И редовно подносити
Бројно стање
За таин и следовање.

Костић то није знао
Још није ни схватио ―
Ђаци нису разумели одступање
Они су у школи научили
Да у српској војсци не постоји реч: назад.

Једном у току борбе
Како је јурнуо напред
Његова чета, у један мах
― Оно што је остало од чете ―
Ишчезло је у некој јарузи
И више је није могао наћи
Викао је, молио, урлао, претио
Решавао да се убије,
И осећао да је рањен.

Када је мало уминула паљба
И било најзгодније на тој страни
Да се даље претрчава
Са што мање губитака
И на сам бок противника,
Крстић је изненада видео око себе
Све своје старе бркате војнике
Легендарне ратнике са бескрајним искуством
― Ни један није недостајао ―
Који су знали
Да у ономе часу мало пре
Није могло ништа да се учини
Да би сви пропали од митраљеза
Да би било безумно ићи напред
Да је требало увребати прилику
И да је сад та прилика.
― Ипак им савест није била сасвим чиста.

Они су брзо нашли рану свом командиру
И превили је,
А спремали су се били да га изнесу из ватре. ―
Рана није била много опасна
Само је мало пекла.

Извршивши јуриш на последње ровове
Они су заробили много непријатеља
И неколико митраљеза
И ваљда и онај злосретни
Који за мало што није свима дошао главе

И нису престајали да славе
Свога младога старешину
Који је тек по завршеној борби
Отишао на превијалиште
Дубоко замишљен.

Станислав Винавер

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

ПРЕЋУТАНА КЊИГА

Предраг Бубања: Моћни коктел

Моћни коктел

Миришу дуње
са старинског ормана.
Спокој у души.

Неки звукови. Боје.
Мириси и укуси.
Ноћ. А дан.
Галама. А тишина.
Гужва. А усамљеност.
Нису ноте ако их не бришеш са лица.
А ја — снајпериста на узвишењу.
Поглед на прошлост,
објектив сјећања
и црвена тачка на детаљима
које бих радо упуцао.

Предраг Бубања

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Сјеме зла

Сјеме зла

дошли зли
сјеме зла нам посијали
успјело и никло
као гљиве послије кише
сад нам зло у њедрима
зло нам у очима
злом заслијепљени
осиим зла
ништа друго не видимо
зла нам уста пуна
зло нам на врху језика
злом смо запјенили
о злу зборимо
злом се расипамо
и сасвим је разумљиво
да зло и (по)жањемо

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гордана Ђилас: Маслачак

Маслачак

Док пишем ове редове
очекујем
немушто преврћући
у себи безброј реченица,
да ћу преврћући речи
избећи све што желим
да избегнем,
да ћу њима докучити стање када
ништа
баш ништа не може
да повреди

А свет замагљених ствари,
нерасветљених односа,
неизречених злоба, мисли
брзином жеље нестаје из хоризонта на
неко дуже, неодређено време.
А ја дувам у маслачак,
опуштена.

Гордана Ђилас

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Алекса Шантић: Вече на шкољу

Вече на шкољу

Пучина плава
спава,
прохладни пада мрак;

врх хриди црне
трне
задњи румени зрак.
И јеца звоно,
боно
по кршу дршће звук;
с уздахом туге
дуге
убоги моли пук.

Клече мршаве
главе
пред ликом бога свог, -
ишту... Но тамо
само
ћути распети бог.
И сан све ближе
стиже.
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
трне
задњи румени зрак.

Алекса Шантић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ана Ристовић: Снег у ципелама

Снег у ципелама

Не гради се кућа на збиркама есцајга
мада која кашика више
понекад добро дође.
Не гради се кућа на новим завесама
мада другачије погледе
с времена на време
треба заклонити новим платном.
Да би дом био дом, између осталог
треба ти и много тога
чега би се унапред одрекао, врло радо.
Слушај шта кажу Ескими:
да би саградио добар игло
годинама мораш да носиш
снег у ципелама.
И шпенадлу, заборављену
у оковратнику капута,
близу жиле куцавице.

Ана Ристовић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Љубомир Мицић: БАРБАРОГЕНИЈЕ

БАРБАРОГЕНИЈЕ

Моја нова песма је бесна муња матере сунца
Сав обруча земље је горући екватор
Хеј откуда ви зраци побуне марсове

Моји су осећаји отупели за обичне љубави људске
Ти чија се то мржња укочила под мојим погледом
Моја су плећа преуска за бунтовне валове нових планета

Мада поносан љубим једну једину жену
Авај
Само сам нов земаљски човек старог невремена

Лако је вама лака марсовска телеса
Ви можете падати и ломити крила колико вам драго
Ви можете у слободи да се уздигнете
Ја
Ја не смем ни да поклекнем
А камоли пасти на овој планети

Још дивљачки сам везан и не могу да се пропнем
Ах дивље би да рикнем у планине балканскога континента

Зверски ухваћен у лисичине истока и запада
Јаој

О ви марсове бедевије и сулуди фантоми
И ви ждралови раскринкане европске венере
Ви не знате за грчеве ове тужне једном прегажене земље

Ви ни не слутите проклете турске меридијане
Ваша су браћа узалуд локала младу балканску крв

Нека – на многаја лета: ваша мржња и моја љубав
Наша је застава данас небо
Моја је отаџбина од вајкада земља

И још ћемо се вијугати на боговским вешалима

Аман
Али нове болове осветиће барбарогеније.

Љубомир Мицић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Буди пјесник

Буди пјесник

              Шта друго да радиш
              Витмене
                     Слободан Бранковић

Да ли је то плач подводне харфе
У предвечерје или је уклети пјев
Док ме гуше слане паре
И утваре плешу последњи плес

Како у вријеме отуђења
Састругати гријехе и празнину
Да душа као послије рођења
Поново буде чиста и блиста

Колико има истинске туге
Шта су само драмске варке
Нисам научио све њихове замке
Не тумачим тмину и тишину

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: У потрази за смислом

У потрази за смислом

      Не бих одустао од одгонетања трага
                                    Слободан Бранковић

Ужарени угљен бачен високо увис
И преко главе
На кућном прагу по повратку са сахране
Закратко бљесне као звијезда падалица
Запара ваздух и угасне
Јер треба одагнати нечастиве силе
Које човјека из стопе у стопу прате
И отупити њихову жестину
Зашто се обазирати на оне који кажу
Празновјерје и заблуда
Живот је кратак
И никада није довољно опрезности

Све што нам се догађа није игра случаја
Судбенице робују грешкама и заслузи

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Фернандо Песоа: Непоправљивост моје прошлости

Непоправљивост моје прошлости

У бесаној ноћи, природној суштини свих мојих ноћи,
Присећам се, будан, у нелагодном дремежу,
Присећам се оног што сам учинио и што сам
могао да учиним у животу.

Присећам се, и нека тескоба
Подилази ме као језа или страх.
Непоправљивост моје прошлости – то је леш!
Сви остали лешеви можда су само варка.
Сви мртви можда негде другде и даље живе.
Сви моји властити минули тренуци можда још увек постоје,
У привиду простора и времена,
У лажној пролазности.
Али оно што нисам био, оно што нисам учинио,
што чак ни сањао нисам;

Што тек сад видим да сам морао учинити,
Што тек сад јасно видим да сам морао бити –
То је оно што је мртво,
                                 упркос свим Боговима,
То – што је заправо било најбољи део мене –
ни Богови више не могу да оживе...

Фернандо Песоа

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Федерико Гарсија Лорка: Опроштај

* 05. јун 1898. - † 19. август 1936.

Опроштај

Умрем ли,
оставите балкон отворен.
Дијете наранче једе.
(Видим са свог балкона)
Косац жито коси.
(Чујем са свог балкона.)
Умрем ли,
оставите балкон отворен!

Федерико Гарсија Лорка

Мирослав Б. Душанић