Стојан Богдановић: Зна се

ISBN: 86-7455-070-3

зна се

командант неба и земље са оном
браварском шапом и пола килограма
тешким златним прстеном на средњем
истоку одмахује и притеже зубима
лулу испушили му комунисти
за неки рођендан како приличи
балканском цару лукавство
(нижи степен интелектуалног живљења)
шта можемо он је мислио
треба само убити није то поштено
као вук или то је нешто као
штакор са крилима вампира
(крв нам је попио зато смо ми
тако бледуњави и снени)
са карпата или из загорја
све једно шта ко о томе мисли иду
час на једну час на другу страну
од темишвара до јасеновца о чему
сада наши брину у книну кад
све мртво пролази кроз наше
празне главе и нико да спомене
прошлост плашећи се да му око
не оде ал ако заборави
зна се одоше оба

узрок и последица

само да нека глава процвета
као старом певцу креста
тада зна се и мајмун
се уозбиљи а глупо би било
да вас сада неко убеђује
како сте ви његоб потомак
кад ви тачно знате
да вас је нека мајка родила
о узроку није потребно говорити
треба само да схватите
да сте ви једна обична последица
све остало је у божјим рукама
једино волан повремено преузима ђаво

лек за добар сан

у панчево су васдан долазили песници
и њима подобни из њега одлазили
ја сам опет овде вратио себи
хтео бих да течем кроз ваше жиле
зна се скроз крв није вода
из биљаниних извора
зна се и пре сеобе србаља
да сам тамо теко
сад и панчевци знају лек
за добар сан мухамеда испод
и јахати јахати док рага не цркне
у време паузе стави му муда
у процеп
обавезно

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Обрен Ристић: Господ је велики поета

Господ је велики поета

И курјаци су ноћас завијали
Негде на Тресибаби
А ноћ само што не уједа
Толико се кише слило

Као да Господ говори!
Господар ватре и воде!

Век се читав спустио на нејака плећа
Век вукодав век недовољства
Али све што има лице има и другу страну
Осим ове постоји и другачија песма
Живот или трен је ово припитомљен
У густим маглама старе планине
Лелек у тескоби
Савршен модел савршеног мајстора

Господ је велики поета
Писано је у Књизи истине!

Обрен Ристић

ISBN: 978-86-84181-25-3

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

И ЈА САМ ПЕСНИКОВАО СА АМБРОМ

Власта Младеновић

Вечерас сам се поново обрадовао...

ДОБРИ ЧОВЈЕК и још уз то ПЈЕСНИК (што баш и не иде увијек заједно, а пожељно је и неопходно као ХЉЕБ НАСУШНИ) ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ, ми у кратком јављању пише: Драги мој стари пријатељу, Мирославе,

хвала ти што си ме подсетио на наше младе дане и Београд кога више нема. Без обзира на идеологију и нашу младост, то је било сјајно време, време поезије, духа, културе, дисидентства...

Наставићемо да се сећамо, због историје, због очувања нашег духовног идентитета, због будућих који личе на нас. За спас душе. Хвала ти што си се сетио нашег драгог, непоновљивог, легендарног Амбре Марошевића, кога књижевни теоретичари, историчари, антологичари прескачу. Самим тиме, они нису историчари ни антологичари.

Само неколико сати раније, реаговао је још један велики ДОБРИЧИНА и ПЈЕСНИК, СТОЈАН БОГДАНОВИЋ:  Познавао сам Амброзија. Били смо добри пријатељи. 

Моја маленкост није ни књижевни критичар, ни књижевни теоретичар, ни... Понекад запјевушим а најчешће из душе вриснем. Али се често приупитам: Како и Зашто се, и Чијом вољом истиче и слави, само онај који пјесму прави, а не и онај који ју је живио и прославио (или је још увијек живи и слави)...

И ЈА САМ ПЕСНИКОВАО СА АМБРОМ

                 У спомен на Амбру Марошевића,
                 песника-легенду

Млад, песнички занесен,
и ја сам стигао у Београд,
једног дана, у јесен,
све што сам имао била је глад.

Био сам пун наде,
о граде, мој Београде,
а све је у ствари
била магла, кафански дим,
тек сада видим
што се више стари
а сећања навиру на очи.

Сећам се, успомена једино сведочи,
најављујући кафанско књижевно вече,
Амбро ми свечано рече:
"Добро дошао, наручи вино,
да и тебе прославимо."
 
Власта Младеновић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Без туге, радости и бијеса

Ништа

Шта тражите у мојој поезији
Довољан је поглед у небеса
У њима је најчистији израз
И веселог и дирљивог
(Тако је хтио Бог)
И све то, без иједне ријечи
Бола, радости и бијеса

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Живко Аврамовић: У налету

У налету

  Сликару Новици Станковићу Лукину

1.
у налету разјарени планински бик
претвара се у вапај у болни усклик

налет боја - вртлог набујали
стало је време вихори нестали

окопнеле речи и враџбине
у очима неба све реке се слиле

сан сликара јавом откривен
и крилати створ у крви блажен

(вук се чудним невидом оглашава
Слика нас од злих сила спасава)


2.
на Столу богови столују
кротећи страхотну олују

Слике и Речи од немани нас бране
исцељујући бол видају опаке ране

нека нам увек на помоћи буду
да уклоне таму и мисао сулуду

(тебе снагом својом штити Muma Paduri*
од ветрова пожара и орлова сурих)

Живко Аврамовић
__________________________________
* Шумска мајка

Новица Станковић Лукин

Радомир Д. Митрић: Савин траг

Савин траг

У сваком си нашем слову, вазљубљени,
у свакој нашој речи, свакој нашој књизи,
у јечму и ражи, у липовој крошњи и изби,
у зденцу и хлебу, на сваком нашем путу и стази,
предстатељу, путеводитељу и ревнитељу наш,
умудри нас, увесели и освести, оче свети,
у тешкој немоћамо тузи, разлучи нас од
разметних и ништавних, снаго наша столетна,
и воздвигни нас Богу коме си нас и заветовао.
Зацели ововековне ране народа свог, извидај
рањено и немо, небесниче, ти који си нас
на небеској уцртао мапи, изведи нас из магле
и тмине и сваке злобе и вражде, нас у чијим
срцима обитаваш засвагда, завештање своје,
стадо Хромог Вука, којег штап твој и десница
твоја кроте. Занемела је земља, на којој светли
твој траг, занемеће и свет, али никада твоје речи
и дела твоја, које нас ближе наговештеној вечности,
свуда где си ходочастио, да би измолио спасење
роду своме, у Антиохији и Тиру, Акри и Атону,
Јерусалиму, Студеници и Жичи, а напосе на Врачару,
у пребелом храму на славу Светосављу.

Радомир Д. Митрић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: (ПРЕ)ВАСПИТАЊЕ

Београдски студенти: Лидија и Мирослав

(ПРЕ)ВАСПИТАЊЕ

(Поводом објављивања мог афоризма
у београдском Студенту: Облаци
су далеко да би чела китили звездама.*)

       Посвећено пријатељу и боему
       – изненада код Сајма прегаженом
       Амбри Марошевићу

Бичевали су ме
и истјеривали слободу
да би је оставили
бескућницом
а мене опаметили
Уз сваки замах и звук
тјерали ме да играм
рокенрол са Запада

Вјешали ме на клинове
и био сам врећа за
вјежбање
атрактивних удараца
са Далеког Истока
који се само виде на
филмовима
И разапет сам изигравао
Христа
и водили ме као пса
на ланцу
мрачним ходницима
и пустим двориштима
док сам урлао
и лајао на звијезде

Лизао сам крв са бетона
јер је морао да се блиста
а нова је ко за врага
стално притицала

И био сам отирач
за војничке ципеле
и крпа и четка
за брисање тоалета
писоар и канта за смеће
пепељара за опушке
поломљена ваза
апстрактна маса
и крезуба маска
за пролетерске ритуале
бескорисна роба
у изложбеном простору

И губио се у мраку
И будио се у магли
И губио се у мраку
И будио се у магли

И увијек изнова понављао
научену мантру
Другови усрдно Вас молим
само још мало издржите
само још мало издржите
то није довољно
да постанем човјек

И губио се у мраку
И будио се у магли
И губио се у мраку
И будио се у магли

Другови усрдно Вас молим
само још мало издржите
само још мало издржите
то није довољно
да постанем човјек

Мирослав Б. Душанић
____________________________
* од тада не пишем на екавици

Мирослав Б. Душанић

Амбро Марошевић: Свакодневне баладе

УЗДИГНУТА ГЛАВО

Уздигнута главо, мој поноре стални,
моја пјешачка, мамурна животињо!
Тајанствена машино за умножавање
уклетог скитања.
Много си пута пропутовала
и смијеха пронијела. Радовала се
животу као чуду свагдашњем
и љубила га у трави плавој
ватреним топотом са срцем сједињена.

Уздигнута главо, драга опасности,
свјетлосна мано на плочнику!
Понеси глас усијаних слова
устима која у страху не говоре,
понеси смијех мој угаслим очима
да њихов мрак осунча.

ПОЉСКИ РАДОВИ

Поља су чекала миловања коса
Љубавници изгубљени у хладовинама
Чекају а не знају што
Лептири одушевише ботаничаре
На исти начин као пастире
Само ја сједим и записујем
Име планети Топло на груди
Слово за словом љепше излази
Једнако сам слагао кутијице
Знајући очи су најбудније
Другачије се не могу играти

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Славица Нићифоровић-Веселиновић

САМО СЕ ЈЕДНО МЕСТО
ДОМ ЗОВЕ

Тамо где сваки камен
има значење
и сврху свог постанка
по рођењу
добијаш знамење
стогодишњих предака орача
и целивање Крста часног.
По одрастању
шире ти се руке
и отвара срце према свету
и висинама
са пуштетним корењем
на својим већ узораним
њивама.
Плодна црница рађа
где год посејана...
А кад те Срем зачне
подоји и напије
с брегова јутарње росе
у теби поставља
вечно упориште
за нове нараштаје.
Само се једно место зове дом.

ГОСТИ

Ако они дођу
ми ћемо им врата отворити
ми ћемо их у срце пустити,
а да ли им можемо показати
како овде воли брат брата,
а да ли им можемо показати
како загуљено сремачко
доведе прво до лудила
па тек онда до љубави.

Ако они дођу
волећемо их више него своје,
ми ћемо им стопе љубити
и бићемо добри домаћини,
стара бурад ће се отворити
и пећи марва.

А да ли им можемо показати
како овде син мајку не цени
како овде брат брату леђа
и свађу,
како овде зет вређа...

Да ли им можемо показати
како загуљено сремачко ври
у нама
доведе прво до лудила
па тек онда до љубави.

Ако они дођу...

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Менсур Ћатић: Голубови над одром

ЗЕХРА НЕ ЗНА ОД ЧЕГА ЋУ УМРИЈЕТИ

кад ме престане бољети
написаћу о свему томе пјесму
рецимо овако: било је тако пуно свјетла
у очима људи које сам сретао
и написаћу причу о малој естер
коју су есесовци заборавили
док је сакривала лутку
рецимо овако: руши се низ степенице као симфонија
док трчи за оцем којега одводе
стиже га и грли
грле се
описаћу како је изгледао брод
којим је петроградска господа некад
бјежала пред црвеним октобром
и како је заборављена лајала за човјечанством
пудлица неке госпође
с кофера баченог у море
...
кад ме престане бољети
испричаћу причу о томе
како сам одлазећи из роднога града
пролазио кроз напуштена села
и одвезивао заборављене псе
рецимо овако: неки су били тако бијесни
да им нисам могао прићи
а неки су остајали као укопани
на мјестима гдје им скидах ланце

кад ме све ово једном престане бољети
написаћу и једну, само једну пјесму о зехри
рецимо овако: зехра је отишла синоћ
и заборавићу како су дрхтали
бијели јорговани на киши
будећи се мирно као голубови
у њезиним њедрима
и неко ће је други вољети због тога

никада више неће заплакати
никоме више окренути дланове и рећи бојим се
загрли ме, ја сам болан дијете

Менсур Ћатић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Димитријевић: Двије пјесме

ЧИСТО ЗНАЊЕ

Нит магија нит наука-
Преобука је за вука:

Шта ће мени такво знање
И куда бих с њим на прање

Ни музика ни практика:
Пука гордост с триста лика

Бела боца Баласт сламе
Рус у оку Јек галаме

Умна срча Комад глиба
Што ме ваја што ме зиба

У колевци од незнања
Коју враћам сад са прања:

Омањило старо знање
Окраћало веровање

Срам ме је да на жицу
Ставим само реченицу

У коју после прања
Скупише се сва знања

Шта ће мени ове прње
Ове речи као трње

Шта ће мени ово чиње
Које Бога не спомиње

КРИЛА ПЕСМЕ

Свака реч – своме јату
Сваки ратник – своме рату

Залуд орлу толка крила
Сред свемоћног плаветнила

Пиле проби скраму јаја:
Пред њим скрама од бескраја

Чак ни Пегаз до те опне
Није могао да се попне

Стоји Икар као рода:
Космонаут новог брода

Види: тама није сама
У њој вреба век осама

А када се најзад прену
Запита се куда крену

Зашто крену недоучен
У бескрај овај  скучен:

Теснији му и од коже
Па зар тамо да се множе

Људи Стока Реченице:
Станарице и селице

Што ће опет на пролеће
Изнад Земље да прелећу

Да траже свој стари рај
И чекају исти Крај

Свако крило – својој птици
Свака птица судбиници

Свака реч – реченици
Само човек – неверици

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Наше вријеме

Са мојом Лидијом

Наше вријеме

Није вријеме свима наклоњено
Барем се нама тако чини
Неки се њиме расипају
Други су пак силно запослени
Немају га ни за себе лично
Исцури им кроз прсте
Измигољи и као јегуља исклизне

Не треба од тога правити трагедију
И великим људима попут Христа
Вријеме као да се (о)светило
Па опет није био мрзовољан путник
Имао је довољно благих ријечи
Искрених жеља и лијепих осмијеха
И за ратника с руком на балчаку
И за трговца и за сиромаха
И са ранама унакаженог болесника

Свако вријеме је наше вријеме
У њему је сваки пут и казна и награда
Јер сви путеви су путеви искушеника

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гордана Симеуновић: Подно мирног сна

ISBN: 978-86-911263-0-8

ГРЕХ

Предак мој неки далеки
јео је са дрвета познања.

И ево ме, усред ноћи,
тешка од првог сна
у кухињу одлазим.

Појешћу све преостале ратлук коцке.

Велики грех је празна тацна.
Пепељара пуна опушака.

Сама жена у постељи
да ли је рају мила?

ПОБУНА ПРИРОДЕ

Борба за опстанак има своја правила.
Сурова,
али никад тако бездушна
да би била по мери човека.

Празног срца, ледене главе
освајач света,
кротитељ река, шума и дивљачи
заборавио је...

Природа је трпељива,
али праведна.

Од њене побуне
нема одбране.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Вислава Шимборска: Три најнеобичније речи

ТРИ НАЈНЕОБИЧНИЈЕ РЕЧИ

Када изговарам реч БУДУЋНОСТ,
први слог већ одлази у прошлост.

Када изговарам реч ТИШИНА,
нарушавам је.

Када изговарам реч НИШТА,
стварам нешто што се не смешта у било какво постојање.

Вислава Шимборска

Фотографије: Мирослав Б. Душанић