Стојан Богдановић: ВЕЛИКИ ЉУДИ НЕ КАЧЕ СЕ НА ТАНКО ДРВО

ВЕЛИКИ ЉУДИ НЕ КАЧЕ СЕ НА ТАНКО ДРВО

Живот лелуја на кривом дрвету,
Да ли му је тамо угодно,
То само он зна.

И без Ајнштајна знамо:
Дужина живота зависи од његове тежине,
Од конопца, од дрвета, од ветра,
Па, чак и од тога,
Да ли ће се неко сетити
Да га скине!!
Док се није упишкио од страха.

За утеху:
Велики људи не каче се на танко дрво.

Стојан Богдановић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Други човјек

Други човјек

                                             В. Младеновићу

Када сам млад и горд напустио завичај
нисам био свјестан значења моје одлуке
жељан слободе и непредвидљивих сусрета
осјећао сам се као посвећеник
али с временом накупило се терета
који ме као личност поцијепа... и удвоји
и умножи —

Ноћу сањам прегршта глине из завичаја
и претварам собу у радионицу
гдје у полумраку и мирису трулежи
побожно и ћутљиво изводим старе ритуале
лебдим противно свим силама
вајам сунце и цвијет маслачка
исцртавам дивље траве и рајске баште
с топлим изворима
мајчино анђеоско лице
кљун гугутке и мекано перје ластавице

Мијењајући обличја летим кроз зрак
кротим вјетар и силне муње
постајем њихов господар
час сам змија са крилима и пријетим
час сам шишмиш
мистериозна сова и надгледам бдјења
час треперим као њежни лептир
посљедњи алхемичар с кукуријеком
чувар тајни и биљежник
који мастилом автике урезује свете знаке
и паганске хијероглифе

Јутром будем неки други човјек
осванем очајан и сузних очију
све ми бива туђе и недокучиво
у овом свијету страха и патњи
нема ни наговјештаја светог
и тајанственог...

А још мање завичајног милог

фебруар 2015./јул 2016.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: ПЕСМОРЕЧИЈА

Интелекта, Ваљево 2007.

IX. ПРИПЕВЕТ

              "Пољем се њија,
              ој, зор-делија..."

       Српска гора,
црна Србија,
одавде до мора
песма завија.

       Урличе, виче,
диже се олуја,
не чује се тиче,
глас славуја.

       Страшан је вихор,
ветрова хор,
аууу,
црни хумор,
смешни хорор,
аууу.

ЦРНИ ХУМОР

       Колико год да бежим
то се стално враћам,
колико год да сам бржи
године ме стижу,
колико год да постигнем
то ми измакне,
колико год више плаћам
све већи је дуг,
колико год да гинем
све сам бесмртнији
и тако редом,
бескрајински круг је
исписан властитим кредом.

ДОЈНА
тужна румунска песма

                     Никити Станескуу

       Кад се душа 
са телом сретне,
сувишне су речи.
Очи говор све,
очи сетне.

ЈА САМ ПОЕЗИЈА

         Ја сам поезија,
ја сам поезија,
у којој свет је сажет,
свеж сам цвет,
свежањ речи,
сјајан букет
који дише,
ал' га нико не мирише.

ВЕЛИЧАНИЈЕ МОКРАЊЦУ

              епитаф

       Живот му беше
заносом испуњен,
пун сјајних нота,
са горким укусом
сталног банкрота.

       Данас се
његовим ликом,
то на нас личи,
дичи банкнота.

Власта Младеновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Salvator Rosa: Democritus in Meditation

Демокрит медитира (1662), бакрорез

Фридрих Ниче: Писма мајци

* 15. октобар 1844  † 25. август 1900

   Ница, 30. јануар 1888. године

   Драга моја мајко, чини ми се да је данас светлије и боље. Јуче сам Ти, уколико се добро сећам, написао једно тужно рођенданско писмо. Био сам полумртав и уморан од болова. И небо је било пуно тешких снежних облака. Верујем да бих се често тако осећао када бих живео током зиме на северу: јер ја сам меланхолична животиња и неопходно ми је више сунца него другима. Опрости!
 

   Твоје старо створење

Филип Вишњић, Београд 2008

Савко Пећић Песа: Од искона Појезна

Oд искона Појезна

од искона
као икона
све што је
Појезнa
мило и драго ми је

ту су моји годови
родови и плодови
огњишта кућишта
и вјечна спавалишта
предака мојих

Савко Пећић Песа

Фотографије: Савко Пећић Песа

Тони Пердић: Надрипесма

Мирослав Димитријевић: ПЕСМЕ БЕЗ ГЛАГОЛА (Избор 1.)

ВИТЕЗ

Јуче ратник
Сада патник
Обогаљен син

Јуче јунак
Сада просјак
Понижени чин

Ни на гробљу
Ни на списку
Нигде му имена

Ни кучета
Ни мачета
Ни горег времена

Нигде села
Пепео куће
Саме штуле
И беспуће

ПРИВИЂЕЊЕ

Месец пун
А празан чун
Река: течно светло

Чудан ован
Златорун:
Све до првог петла

Снајпер пун
Ловац млад
Ал црњи нег хлад

ЖИВОПИСАЦ

Трмка неба
Рој боја
А кичица
Као матица
За њом Пегаз
У пламену

Рој звукова
Преко неба
Преко хлеба
За матицом
За мајчицом:
Умрлицом
За кичицом
Репатицом

ВОДЕНИЦА

Одвећ лепа
Одвећ трула
Одвећ машта
Сва од чула

Одвећ стварност
Ал од бајке
Шупљи жљеб
Звук свирајке

Воденица
Виленица
Посестрима
Чаробница

Дом на води
Брод у зраку
Историја
У плићаку

УСПОМЕНА

Некад цвеће
Сад оструга
И змијарник пуст

Некад љубав
Сад поруга
И путељак пуст

У шипражју:
Матер вражју
Испод врежног платна

Још сјацкава
Још блистава
Минђушица златна

Извор: циклус је одабран из књиге песама „Златно доба“ – за коју је аутор награђен високом и угледном националном наградом „Златни Орфеј“ 2014. на Фестивалу „Српско перо“ у Јагодини.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Данашња пјесма

Данашња пјесма

с вјетром и кишом
ушуњала се депресија
њише изнад кровова
прекрива плочнике
потапа нас

и нема бунтовника
на истоку и на западу
прогнана лица
трпљиви заточеници
поклекли и разоружани

и не тражимо саучеснике
не тумачимо ништа
само упијамо гласове
јер језик је слободан
и чаробњак
истисне ријечи из утробе
као лаву вулкан

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Максим Танк: Упитах човека

* 04./17. септембар 1912   † 07. август 1995

Упитах човека...

Упитах човека
Који је прошао кроз ватру
И воду,
И бронзане цеви:
– Шта је најтеже
На овом свету?

Он ми одговори:
– Проћи кроз верност.

Максим Танк
/Пријевод са бјелоруског: Миодраг Сибиновић/

Мирослав Б. Душанић

Бранислав Нушић, Владислав Петковић Дис и Сима Пандуровић

Милош Јанковић: КРУНСКИ ДОКАЗ

КРУНСКИ ДОКАЗ

Већ претежак себи самом
и сам себи црна рупа,
испуњен до врха тамом,
у којој се туга купа,
наглас вичем у мрак густи,
гласом кога очај гоји:
Сад ми, Боже, руку пусти,
од душе ме сад одвоји
и допусти да се сништим,
да постанем прегршт праха,
не дозволи ни да вриштим
у том часу задњег страха,
јер ћу само тако знати
колико сам драг Tи био,
кад и смрт ми хоћеш дати
чим сам за њу замолио.

Милош Јанковић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Душан Ђорђевић - Нишки: Слобода наша

© by Blanca Juan Palau

Слобода наша

Нигде чистијег и лепшег неба
пространијег и звезданијег
као с нашег балкона:
док смо се загледани у циљ

нуткали зрелим воћем из нашег
воћњака,
њихали на вечерњем поветарцу,
врелом,
волели док звезде не падну

у зору, кад лавеж паса утихне
а ноћобдије заћуте,
у бездан, док славуја песма цвате,
у дан, када сунце се порађа,
у наша наручја, топлина
зрака првих и мисли разузданих.

Нигде као у Србији
небо није лепо,
звезде нису сјајне,
љубав није слатка,

као на прелима и у баштама,
свадбама и на славама…
Слободе,
дивне слободе!

Душан Ђорђевић – Нишки

© by Blanca Juan Palau

Мирослав Б. Душанић: Неизбрисив траг

Неизбрисив траг 

Не без разлога пишем
Још могу да осјетим
Твоје усхићење
И то ми помаже данас
У осами
Али руку на срце
Тужан сам
И раздирем себе попут
Рањене кошуте
Од како се не јављаш
Ја сам други човјек
Сањам живописне
Сцене
Дунавске чунове
И узбуркане таласе
Нисам више слободан
Остао сам незаштићен
И немам избора
Ноћима ми пријете
Пао сам у немилост
Моћних вила
Или ме нека тајна сила
На смрт осудила
Ако се ускоро не јавиш
Бићу уништен
Већ ми се срце хлади
Убрзано као стијена

Мирослав Б. Душанић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић